Ma manite me tog klasičnog pametovanja. „Što si ovo ovako? Što nisi ono onako? Treba da živiš na ovaj način. Treba da budeš ovakva i ovakva“. Ma, ne znate vi ko sam ja, i kakva sam. Kao što ja ne znam ko ste vi, i kakvi ste. Čak i ako se poznajemo. Koliko zapravo znamo o tuđem srcu, o njegovoj duši, o njegovim snovima i željama?
Uostalom za pametovanje, odluke i usmeravanja imam ja svoje zvezde vodilje, svoje nevidljive savetnike svoje srce, intuiciju, tiha stremljenja. Ne treba niko da me vodi, jer ko, sem mene, zna kuda ja treba da idem?
Nemam ja vremena da isprobavam tuđe teorije i ko je koliko u pravu. Život brzo prođe. Prebrzo. Dok ja svačiji savet isprobam, ode mladost. Imam vremena samo da isprobam sebe. Samo sebi da verujem.
A što se drugih ljudi tiče, nudim im iskrenost, i iskrenost od njih i očekujem. Nudim im ljubav, i ljubav brižljivu i iskrenu želim nazad. Nudim im toleranciju, i samo ću toleranciju od njih prihvatiti. Poštovanje od ljudi zahtevam, jer i ja svakog poštujem.
Puštam svakog da živi kako najbolje zna i ume. I trudim se svim silama da nikoga ne osuđujem, ogovaram, omalovažavam. Neka svako diše onako kako ume. Saslušam svakog i cenim one koji, za uzvrat, bez osude saslušaju mene.
Tražim za uzvrat samo oniliko koliko svakog budnog trena nudim. Ništa više, a ništa ni manje.
