Žene često provedu dobar deo života verujući da postoji samo jedan muškarac za njih, da je sudbina već ispisana i da se tome ne može pobeći. A onda, u nekom trenutku, sve se menja. Neke se oslobode s trideset, neke s četrdeset ili pedeset, a neke tek mnogo kasnije.
To nema toliko veze s mužem ili partnerom, već sa spoznajom da imaju samo jedan život – i da ne žele da ga provedu zatvorene u okvirima koje nisu same birale. Isprva slede ono što se od njih očekuje: završavaju školu, grade porodicu, posvećuju se poslu. Ali onda, negde usput, shvate – svi oko njih prolaze isti put. I tada se u njima nešto pobuni.
Ne žele nužno da menjaju partnere ili da iz korena preokrenu život, već samo da se oslobode osećaja dužnosti i krivice. Ceo život su pazile da nikoga ne povrede, a same su sebe povređivale. Trudile su se da ih drugi ne shvate pogrešno, a zapravo su same sebe pogrešno razumele.
I onda, malo po malo, počinju da postaju ono što su oduvek bile – slobodne. Oslobađaju se stega, prestaju da kontrolišu sve oko sebe i uče da se prepuste. Jer život je više od liste obaveza i uloga koje treba odigrati.
Kada jednom otkriju tu slobodu, sve postaje lakše. Više ih ne plaše raskidi, otkazi, promene. Umesto da uče decu, one uče od njih. Postaju blaže, hrabrije, dublje. Spuštaju štit koji im je više odmogao nego što ih je štitio.
Ljudi im postaju bliži. Život im postaje bliži. Sve ono što su nekada smatrale obavezom, sada je samo izbor. A što manje moraš, više možeš.
I tada unutrašnji nemir prestaje. Ne zato što su stale, već zato što su pronašle svoj ritam. A ritam ne mora uvek biti brz – može biti lagana šetnja uz more, vožnja biciklom, ili jednostavno ležanje u travi i gledanje u nebo.
Ono što im je zaista nedostajalo nisu bili novi trenuci, već sposobnost da uživaju u onima koji su već tu. Nisu morale juriti sreću – ona je oduvek bila u njima. Samo je trebalo da je puste i da joj se prepuste.
