Za tili čas porastu. Odrastu. Odu.
Dok trepneš, ispadaju iz tvog krila, iz naručja, udalje se od tvog brižnog pogleda.
Prestanu da tepaju, da ruše, da prave haos.
Prestanu da diraju utičnice, mažu se kremom i šaraju flomasterima po zidovima…
Zato ih grlite. Mazite. Ljubite. Cmačite dok god vas puste.
Pustite ih da gmižu po podu, da vuku pelenu za sobom. Neka i išaraju zid.
Neka razvuku sve šerpe iz fioka, neka ustaju i padaju, pa i da zarade poneku modricu.
Spavajte s njima, uvucite ih u svoje ćebe u pola noći, pomirišite im kosicu.
Spustite poljubac na te njihove usnule trepavice.
Neka bude i jutarnjih stopala na vašem licu, prosutog mleka, mrvica po tepihu, zalepljenih žvaka u kosi, blatnjavih ručica i garderobe koja izgleda kao da su je vukli kroz blato – iako ste ih malopre presvukli.
Neka bude i umora, i nespavanja, i trčanja do kupatila dok vam kucaju na vrata jer ih baš tada nešto muči.
Jer – sve to prođe. I prođe brzo.
Okrenete se, i oni već negde žure – svojim putem, svojim životom.
A vi ostanete sa željom da ih još jednom privijete, poljubite, zadržite.
I možda im jednog dana budete išli na živce, ali znaće… znaće zauvek koliko su bili voljeni kad im je to bilo najpotrebnije.
Ma šta ih kroz život snašlo – vraćaće se tamo gde su sigurni.
Tamo gde su najvoljeniji.
Vama.
