Jedna mudra žena je jednom tiho spakovala sve ono što se ne vidi – svoje tišine, razočaranja, slomljene nade i neizgovorene snove. Sve ono što je godinama ćutke nosila u sebi, dok je spolja delovala „snažno“, „posloženo“, „kako treba“.
Pogledala je u svet pun pukotina – svet koji ju je iznova učio da ćuti, da se povinuje, da ostane tamo gde joj mesto nikada nije bilo. Svet koji joj je šapatom i pogledima govorio: “Nemoj da previše osećaš, nemoj da previše sanjaš, nemoj da se previše boriš.”
I tada je, bez drame, bez buke, bez potrebe da iko razume – mirno rekla:
„Ova iskrivljena priča neće biti moje poglavlje.“
Zatvorila je vrata. Ne iz besa. Ne iz tvrdoglavosti.
Već iz ljubavi prema sebi. Iz samopoštovanja koje je dugo čekalo da bude poslušano.
I otišla je. Ne za nekim. Ne protiv nekog.
Već – prema sebi.
Na tom putu nije tražila bajku. Ni da je neko „spasi“.
Nije tražila lažna obećanja upakovana u lepe reči.
Tražila je samo jedno: istinu.
I istina ju je dočekala raširenih ruku –
u mirisu slobode,
u tišini koja više nije bolela,
u ljubavi koja ne traži dozvolu da postoji, niti dozvolu da ostane.
Tada je shvatila:
duša nije došla da ćuti, da se sklanja, da preživljava.
Duša je došla da sija. Da bude cela. Svoja. Slobodna.
Bez izvinjenja.
Zato svakog dana iznova bira da ne zaboravi to:
da ćutanje više nije njen jezik,
i da svetlost ne traži izvinjenje što postoji.
