Postoje trenuci kad nas neko pogleda tako toplo, iskreno, gotovo pokajnički… I mi se istopimo. Srce nam zadrhti, ego se umiri, a razum ćuti. Pomislimo: „Eto, ipak mu je stalo.“
Ali da li je baš tako?
Jedan moj prijatelj dobio je varana na poklon. Egzotičan, neobičan, ali u suštini – ukras sa zubima. Hranio ga je, poio, ali nije razvio nikakvu posebnu vezu s njim. Sve dok jednog dana – varan nije ugrizao za prst.
Prva reakcija bila je ljutnja, naravno. Ali onda… taj pogled. Tužan. Pokajan. I počeo je da ga prati po kući, ne ispušta ga iz vida, spava pored njega. Delovao je kao savršeni simbol odanosti.
Moj prijatelj se raznežio, pomislio da je to pravi odnos, da je pogrešno sumnjao. A onda – prst je počeo da otiče, da boli nepodnošljivo. Odlazi lekaru, nosi sa sobom varana. Tamo saznaje istinu: ta vrsta varana jeste otrovna – njihov otrov jeste slab, ali zato prvo ujedu, pa onda samo prate svoju žrtvu i čekaju da umre.
Pouka?
Ne veruj svakom pogledu. Neki gledaju verno, ali ne zato što te vole – već zato što čekaju da padneš.
I ne zaboravi: nije svako „žao mi je“ iskreno. Neka su samo deo taktike.
Zato, ponekad je zdravije verovati postupcima nego pogledima. Jer ne gleda svako saosećajno – neki gledaju planski.
