Mi retko cenimo ljude koji su spremni da budu pored nas, bez obzira na sve. One koji ne traže, ne pritiskaju, ne igraju manipulacije. Oni jednostavno vole – duboko, iskreno, bezuslovno.
Sa takvim ljudima je lako. Razumeju bez reči, opraštaju greške, daju slobodu izbora. Ne prave scene, ne primoravaju na odluke, ne drže silom. I upravo zato počinjemo da njihovo strpljenje shvatamo kao nešto što se podrazumeva.
Mislimo da imamo vremena. Da će nas čekati. Da će nas uvek primiti nazad, čak i kada ni sami ne znamo šta želimo. Dopuštamo sebi da odlazimo, vraćamo se, sumnjamo.
Ali i najveće srce se jednom umori. Ljubav koju nismo čuvali – ugasne. I onaj ko je čekao, praštao i trpeo – odlazi. Tiho, konačno, bez šanse za povratak.
I tada shvatimo da nismo izgubili samo jednu osobu. Izgubili smo nekoga s kim smo bili srećni. Posle ostaje praznina koju ništa ne može ispuniti.
…spoznaja gubitka dolazi prekasno.
