Postoji ta vrsta umora koja je toliko neobjašnjiva da ne možeš pronaći prave reči za nju. To je ona iscrpljenost u kojoj nemaš ni energije da se požališ, da plačeš i izbaciš sve iz sebe—krećeš se, živiš, ali duboko u sebi osećaš da je nešto u tebi umrlo.
Ne usporavaš u životu zato što želiš da se posvetiš jednoj stvari u miru; istina je da ne možeš podneti još jedan problem, jer ne znaš kako da mu sada priđeš. Ne želiš ni da srećeš ljude, jer kada te pitaju kako si, ne znaš kako da odgovoriš, a još manje želiš da objašnjavaš, jer si toliko iscrpljen.
Iscrpljen do te mere da su te čak i reči napustile – čak i razlozi za plakanje su te izdali, i samo stojiš tamo: nepomičan, ponekad lebdeći u praznini, ali ne ideš napred, ne krećeš dalje. Gledaš prazno u ništa, nesvestan kuda te ovaj put vodi, ako odlučiš da nastaviš.
I pitaš se: koliko dugo ću ovako? Kada sam poslednji put osetio iskrenu radost i čistu sreću? Hoću li ikada ponovo to osetiti? Ili ću zauvek ostati ovde – suočavajući se sa bolom, dok mi ne uzme i ono malo što je ostalo u meni?
Autor Ren Ednalig, The Storytellers
Prevod Femina
