Nismo mi umorni od života, umorni smo od razočarenja, povreda i izdaje drugih, umorni smo od neljudskog ponašanja.
Umorni smo od samosažaljenja u kojem sebe gledamo samo kao žrtve okolnosti i drugih ljudi bez ikakve mogućnosti da sami nešto promenimo. Umorni smo od neprestanih strahova da ćemo pasti, izgubiti, biti izmanipulisani, ostavljeni, a na kraju vidimo da smo samo zaglibili u nekoj slepoj ulici bez mogućnosti da vidimo bolje sutra.
Nismo mi umorni od života, umorni smo od okretanja natrag, neprestanog gledanja u prošlost, traženja u njoj zlatnih vremena i sećanja na bolje dane koji se više neće ponoviti. Umorni smo od osećaja da nam uvek nešto nedostaje da bismo bili potpuni, sretni i snažni.
Umorni smo od reči koje smo izgovorili a shvatili da nam ništa dobro nisu donele, umorni smo od očekivanja da će sutra život biti bolji a sve se nastavlja istim tokom.
Nismo mi umorni od života, umorni smo od dokazivanja drugima da smo u pravu, dokazivanja svojih ideja, snova, verskih uverenja.
Umorni smo od osećaja manje vrednosti, briga, straha, da neprestano ponavljamo iste greške a ništa iz njih ne naučimo.
Nismo mi umorni od života, mi smo željni života, željni smo onih lepih osećaja, željni pažnje, nežnosti, lepih reči, željni da neko kaže da nas voli i da uzvratimo ljubav. Ali previše smo živeli u senci, u onoj tamnoj strani da smo pomislili da je samo to život i da nema druge mogućnosti.
Željni smo nasloniti se na nečije rame, slušati nečiji glas i čuti otkucaje nečijeg srca, to je ono jedino vredno za što vredi žieti. Želimo to, nismo umorni od toga!
- Mario Žuvela
