Sa mnom je tako bilo oduvek. U školi: „Ne moraš baš toliko da čitaš, ima života i izvan knjiga“. Na poslu: „Smanji malo gas. Nisi dovoljno plaćena da bi toliko radila“. U životu, danas: „Mnogo se trošiš. Ne daj se toliko ljudima“. I budući da su primedbe uvek dolazile od dobronamernih ljudi, ja bih o njima ozbiljno razmislila i ne malo puta odlučila da poslušam savet. Do prve prilike.
Ne bi prošlo mnogo vremena, a ja bih ponovo sve po starom. Ne mogu ja na parče da živim, da se doziram, kalkulišem niti da vagam i merim koliko ću sebe ugraditi u neki odnos, posao ili sopstveni život.
Kod mene je ili sve ili ništa; ili ostajem, cela, ili odlazim. Najzad, šta i ako se (pre)brzo potrošim? Ko to zna koliko je meni dana ovog života ostalo? Zna li to iko i za sebe? Pa zašto bih onda odlagala, dozirala, premeravala i čuvala sebe za neko bolje vreme ili bolje ljude?
Uostalom, baš ovo vreme i baš ovi ljudi uticali su, velikim delom, na ono što jesmo i što imamo da damo. Sve su to tekovine života koji smo u sebi izgradili kroz iskustvo; pogreške i zablude, ekstaze, ushite, tihe patnje ili bolne urlike. I sad tu „građevinu“ treba zaključati i sakriti ključ, da je neko ne uprlja, oskrnavi, pohara? Ne mogu ja to.
Čuvam je, ali je neću sakriti. „Potrošićeš se“, vele. Uvek sam volela kad se nešto potroši. Vredelo je, koristilo je, imalo je svoju svrhu. I hranu volim kad moji ukućani pojedu svu. Bolje da se pojede i potroši nego da se pokvari i baci.
A vreme, vreme je ionako trenutak. Ispunjen, ako smo tu i prazan ako čekamo ono što je vredno da se na njega malo potrošimo.
Ja angažman u svom životu ne uslovljavam vrednošću drugih već sopstvenim nadahnućem. A to trošenje i trajanje….to je ionako relativno. Neki traju iako su davno potrošili ovozemaljske dane, a neki su još tu, ali nisu potrajali.
„Rekla mi je volim te“
Brankica Damjanović
