Ajde, ćuti, bar ti se svekrva ne meša u brak, šta bi da se meša.
Ajde, ćuti, šta bi da te muž tuče, da je alkoholičar, budala, mani se leptira.
Ajde, ćuti, kakvo je vreme došlo čuvaj tu platu pa nek je i 30.000.
Ajde, ćuti, nek igra igrice po ceo dan, bar ne duva travu, nije upao u loše društvo.
Ajde, ćuti, kakva selidba u podstanarstvo, istrpi malo, šta bi da zaista nemaš kuda?
Ajde, ćuti, šta fali što te boli duša, bolje to nego da imaš ozbiljnu bolest.
Ajde, ćuti,
Ajde, ćuti
Ajde, ćuti
Ajde, ućuti!!!
I budi tužan i ogorčen i nezadovoljan, besan, bolestan, umoran, bezvoljan sa „ućutanom knedlom u grlu“… jer našao si da porediš svoj život sa „gorim“ da se uljuljkavaš jer može biti gore.
Može biti gore.
Ali može biti i bolje.
A bolje može biti samo kada ne ćutis svoju bol jer ima većih boli od tvoje.
Vrisneš je lepo, porušiš tri suva stabla, rasteraš ptice i oblake, pokreneš vulkane, izazoveš tektonske poremećaje ako treba, ali ne ćutiš i ne trpiš nešto što te muči samo zato sto može biti gore.
Može.
Al može i bolje.
Osetićeš da je bolje onda kada tuđe živote prestaneš i da primećuješ jer toliko ti lepo u svom, da nemaš kad.
- Jovana Kešanski
