Pukne tako čovek ponekad.
Kada se sve skupi,
kada je previše svega,
kada mozak hoće da eksplodira od previše misli a duša od previše briga.
Kad se nagomilaju strahovi.
Kada sa svih strana dolaze samo loše vesti.
Pukneš.
Isplačeš se.
Isplačeš se opet.
Dokle god ima suza.
Pa se primiriš.
Utišaš.
Sačekaš da prođe.
Skuvaš čaj.
Potražiš snagu da prikupiš deliće sebe i nastaviš dalje.
A ima dalje, i može da bude još dobro i lepo.
Mora da može.
Mora da postoji neko mesto gde možeš da budeš ponekad srećan i siguran i gde je toplo. Gde miriše na mamimu gibanicu i na tatin losion posle brijanja, na sestrin parfem i kosicu dece kad su bili bebe.
Samo sad popij taj čaj, primiri se i udahni duboko.
Polako.
Biće dobro.
