Previše je nadražaja oko nas. Previše informacija, uglavnom nepotrebnih, opterećujućih, beskorisnih. Previše vesti, slika, reči, zvukova.
Zamišljam mozak kao fioku u koju trpam sve te gluposti. Postaje prepuna, ne mogu da je zatvorim, ne mogu da pronadjem u njoj ono što mi treba, ispadaju stvari iz nje, nove ne mogu da ubacim, sve je pretrpano i haoticno.
Biram da se isključim ponekad.
Da ne budem dostupna.
Da radim obične kućne poslove polako i predano i samo o tome da mislim.
Da kuvam lagano, ručno seckam povrće i mislim samo o tom povrću i kako što lepše da ga iseckam.
Da šetam pored reke i gledam vodu i ljude i da zapazim koje su boje oblaci.
Da pijem kafu, žmurim, mirišem taj predivan miris i osećam svaki gutljaj.
Utišati se. Osluškivati sebe. Povući se dok ne skupiš snagu da raščistiš gužvu. Da postaviš granice. Da isključiš sebe iz struje. Da naučiš da ćutiš.
Tihovanje. Ne može svako. Dalek je put do tamo.
Ćutati. Dodirnuti sebe u sebi. Proveriti kako si. Kako si zaista. Skloniti se od sveta i skloniti svet od sebe. Skupljati snagu, skupljati energiju.
Sve dok ne osetiš da možeš ponovo da izroniš, jak, pročišćen, smiren i spreman.
