Kad dođu teška vremena, treba zastati, primiriti se, sačekati da prođe. Vratiti se na bazične stvari, usporiti.
Toliko se svet zahuktao, ubrzao, jurnjava, ludilo, brzina, deset stvari radimo odjednom, sa deset ljudi pričamo odjednom, jedemo s’nogu, kafu pijemo iz kartonskih čaša, dok se probijamo kroz gradsku gužvu, deca nam nauče pre da skroluju po ekranima telefona nego sto nauče da drže kašiku, prejedamo se pa se onda izgladnjujemo i tako u krug, pumpamo se, bildujemo, vrtimo kanale od 1 do 500 ne znajući više šta gledamo, punimo glavu bespotrebnim informacijama, mi sve možemo, mi sve moramo, i to odmah, i to sve. Brzina, brzina, brzina.
A onda se desi nešto što te opomene da staneš.
Da se povučeš.
Zatvoriš u kuću.
Pruži ti priliku da preispitaš prioritete.
Da se utišaš i isključiš iz struje.
Da malo budeš staromodan.
Da usporiš.
Kaže narod da u svakom zlu ima nešto dobro, fokusiraj se na to dobro, dok zlo ne prođe..
