- Vi ste kovač?
Glas iza leđa čuo se tako neočekivano da se čak i Vasilij trgnuo. Osim toga, nije ni čuo da su se vrata radionice otvorila i da je neko ušao.
– A niste probali da pokucate? – grubo je odgovorio, pomalo ljut i na sebe i na nemarnog kupca.
- Da pokucam? Hmm … nisam probala, – odgovorio je glas.
Vasilij je dohvatio sa stola krpu i počeo da briše umorne ruke, polako se okrenuo, prebirajući po glavi prekore koje je želio da saspe u lice strancu. Ali reči su ostale gde su i bile, u njegovoj glavi, jer je pred njim stajao veoma neobičan klijent.
– Da li biste mogli da mi popravite kosu? – ženskim, ali malo hrapavim glasom pitala je gošća.
– To je sve? I kraj? – bacivši krpu u ugao, uzdahnu kovač.
– Još nije sve, ali je mnogo gore nego ranije – odgovorila je Smrt.
– Logično, – saglasio se Vasilij, – ne treba raspravljati. Šta sada treba da radim?
– Da popraviš kosu – strpljivo je ponovila Smrt.
– A onda?
– A onda je naoštri ako je moguće.
Vasilij se zagledao u kosu. I stvarno, na sečivu se videlo nekoliko rascepa, a i sama oštrica je već bila tupa.
– To je razumljivo – klimnuo je glavom – a šta ja da radim? Da se pomolim ili pokupim stvari? Ovo mi je prvi put, da tako kažem …
– A ah … vi o tome, – ramena Smrti zatresla su se od nemog smeha – ne, nisam došla po vas. Jednostavno treba da mi popravite kosu. Možete li?
– Znači neću umreti? – tiho pokazujući na sebe, pitao je kovač.
– Otkud ja znam.. Kako se osećate?
– Pa, valjda je dobro…
– Nema mučnine, vrtoglavice, boli?
– N…n…ne, – osluškujuči svoja unutrašnja osećanja, nesigurno je rekao kovač.
– U tom slučaju, nema razloga da brinete – odgovorila je Smrt, pružajući mu kosu.
Uzimajući je momentalno mu se ukočiše ruke, Vasilij je počeo da je posmatra sa svih strana. Posla je tu bilo samo pola sata, ali saznanje ko mu stoji iza leđa i čeka završetak posla, automatski će produžiti rok za minimum nekoliko sati.
Klecajući , kovač je došao do nakovnja i uzeo čekić u ruke.
– Vi … sedite. Da ne stojite sve vreme?! – uloživši veliki napor da se u njegovom glasu oseti gostoprimstvo i dobra volja , ponudi Vasilij.
Smrt je klimnula glavom i sela na klupu, naslonivši se leđima na zid.
Rad se bližio kraju. Izravnavši sečivo koliko je to bilo moguće, kovač je uzeo u ruke tocilo i pogledao u svoju gošću.
– Oprostite mi što sam iskren, ali ja jednostavno ne mogu da verujem da držim u rukama predmet, kojim je pogubljeno toliko života! Nijedno oružje na svetu ne može se porediti sa njim. To je zaista neverovatno.
Smrt, koja je sedela na klupi u opuštenoj pozi i razgledala unutrašnjost radnje kao da se vidno ukočila. Tamna ovalna kapuljača polako se okrenula prema kovaču.
– Šta ste rekli? – tiho je kazala ona.
– Rekao sam, da ne vjerujem da držim u rukama oružje, koje …
– Oružje? Rekli ste oružje?
– Možda sam se pogrešno izrazio, prosto …
Vasilij nije uspeo da završi. Smrt je kao munja skočila sa mesta, za trenutak se našla direktno ispred lica kovača. Krajevi kapuljače su se malo tresli.
– Šta misliš, koliko ljudi sam ja ubila? – prosiktala je kroz stisnute zube.
– Ja … ja ne znam – spustivši pogled prema podu, izgovorio je Vasilij.
– Odgovori! – Smrt ga je uhvatila za bradu i podigla mu glavu, – koliko?
– N..ne znam …
– Koliko? – vikala je direktno u lice kovača.
– Pa, otkud ja znam koliko ih je bilo? – pokušavajući da izbegne pogled, ne svojim glasom cvilio je kovač.
Smrt mu je pustila bradu i par sekundi zaćutala. Zatim se pogrbljeno, vratila na klupu i uz težak uzdah sela.
– Dakle, ti ne znaš koliko ih je bilo? – tiho je rekla ona, i ne čekajući odgovor nastavila, – A šta ako bih ti rekla da nisam ja, da li bi čuo? Nikada nisam ubila ni jednog čoveka. Šta kažeš na to?
– Ali … Ali kako …?
– Nikada nisam ubijala ljude. Zašto bih, kada se vi predobro bavite tom misijom? Vi sami ubijate jedni druge. Vi! Vi možete ubiti zbog papira, zbog svoje zlobe i mržnje, možete čak ubiti samo radi zabave. A kada vam je i to malo, vi izazovete rat i ubijate jedni druge na stotine i hiljade. Prosto vam se to sviđa. Vi ste zavisni od tuđe krvi.
A znaš li šta je najčudnije u svemu tome? Vi ne možete to sebi da priznate! Vama je lakše da okrivite za sve mene – nakratko je zaćutala, – Znaš li kakva sam bila ranije? Bila sam prelepa devojka, sretala sam duše ljudi sa cvećem i pratila ih do mesta gde im je predodređeno da budu. Osmehivala im se i pomagala da zaborave to što im se dogodilo. Bilo je to veoma davno … Pogledaj šta je od mene postalo!
Poslednje reči je uzviknula, skočila sa klupe i zbacila kapuljaču sa glave.
Pred očima Vasilija se pokazalo, prekriveno borama, lice vremešne starice. Retka seda kosa visila je u uvojcima, uglovi ispucalih usana bili su neprirodno opušteni nadole, otkrivajući donje zube, koji su krivim delovima virili ispod usne. Ali najstrašnije su bile oči. Apsolutno bezbojne, bezizražajne oči zurile su u kovača.
– Pogledaj u koga sam se pretvorila! A znaš li zašto? – koraknula je prema Vasiliju.
– Ne, – izbegavajući njen pogled, odmahnuo je glavom.
– Naravno da ne znaš – isceri se ona – Vi ste me napravili ovakvom! Ja sam videla kako majka ubija svoju decu, videla sam kako brat ubija brata, videla sam kako čovek u jednom danu može da ubije stotinu, dvesta, trista ljudi! .. Plakala sam gledajući to, ja sam urlala zbog nerazumevanja, od nemogućnosti onoga što se dešava, vrištala sam od užasa …
Oči Smrti su sevale.
– Zamenila sam svoju lepu haljinu sa crnom odećom da se ne bi videla na njoj krv ljudi koje sam sprovodila. Navukla sam kapuljaču, da ljudi ne bi videli moje suze. Ja im više ne darujem cveće. Vi ste me pretvorili u monstruma. A onda me optužili za sve grehe. Naravno, to je tako prosto … – zurila je u kovača nepokretnim pogledom – Ja provodim, pokazujem put, ja ne ubijam ljude … Daj mi kosu, budalo!
Uzevši iz ruku kovača svoje oružje, Smrt se okrenula i uputila ka izlazu iz radnje.
– Može li jedno pitanje? – čulo se otpozadi.
– Želiš da pitaš, zašto mi onda treba kosa? – rekla je ona zastavši na otvorenim vratima, ne okrećući se.
– Da.
– Put u raj … On je već odavno zarastao u travu..
Autor: Češirko
