Naši životi su, bezuslovno i bez izuzetka, pokretne slike same suštine naših bića – naših verovanja, stavova, osećanja, ličnih osobina. Životni scenario se piše sam, tiho, neprimetno, neprekidno. Nažalost, mi toga najčešće nismo svesni.
Posle nekog vremena, ovaj scenario se pretvara u film koji svakodnevno gledamo. I ne samo gledamo nego i slušamo, osećamo, živimo. Ove pokretne slike, koje projektuje naš um,takođe vide svi koji su na bilo koji način sa nama povezani.
Niko nam nije kriv ako je naš film horor, a ne priča sa srećnim završetkom.
Naši životi treba da budu priče naših duša, a ne priče nekih drugih ljudi ili loših okolnosti u kojima se možda trenutno nalazimo. Ako želimo da naš scenario bude bajka, ili bar jedna lepa, vesela avantura, naš je zadatak da promenimo scenario. Ja to radim već ko zna koji put.
Ako mi se nešto ne sviđa, izbrišem iz glave. Ako mi je suviše strašno da gledam, ja zatvorim oči. Ako mi se nešto izuzetno dopada, ponavaljam scenu unedogled. Sečem, prepravljam, menjam. Ubacujem ono što želim da vidim u filmu svog života, a izbacujem ono što nikako ne želim.
Ubacite u svoj scenario sve ono lepo i moćno, spokojno i čovečno. Isecite sve ono destruktivno i ružno, degradirajuće i nemoralno. Zatim samo malo sačekajte. Iznenadićete se kakav će film od ovakvog materijala izrežirati vaša duša. I još će vas nešto iznenaditi – koliko je zapravo jednostavno promeniti svoju životnu priču.
