Da li ste ste svesni koliko ste srećni?

 

Da li ste ste svesni koliko ste srećni?

 

Stara narodna kaže da za sve postoji vreme i da će sve doći u svoje vreme. Ali mnogi tu krilaticu koriste kao opravdanje za tapkanje u mestu, za nedešavanje svega onog što bi želeli, za manjak snage da priznaju da za to tapkanje u mestu ima i njihove krivice. Budite vi svoje vreme!

Udahnite svaki dan kao poslednji, iako je to onaj kliše koji svaki dan izgovaramo ali ne živimo po njemu. Menjate šta možete, a pomirite se sa onim što ne možete menjati.

Jedino činjenica i spoznaja da držite konce života u svojim rukama koliko-toliko doprinjeće da vam samopouzdanje raste. A kad imate sopstveno samopouzdanje imate najači „vetar u leđa“ koji možete poželeti kroz život. Ono će učinit da znate da možete da računate na SEBE.

Onda ćete postati sebi i snaga i uteha, znaćete sebe obradovati i rastužiti. A i drugima oko vas će biti lakše jer to nećete tražiti u njima i razočaravati se ako ne dobijete u obliku/ i kako ste vi zacrtali. Lakše ćete se nositi sa situacijama i odnosima u okolini jer ćete ih moći realistično sagledati i nećete uvek osećati da ste vi krivi za nešto.

Velika je stavka oprostiti sebi i drugima.  I toliko o tome govore svi medicinski stručnjaci iako to zvuči lako, ali je u realnosti totalno drugačije. Oprostite drugima za nešto na šta ne možete uticati (kao npr. odnos roditelj-vi) oprostite i prihvatite stanja i neke odnose oko vas takve kakvi jesu i činjenicu da niste vi krivi i ne  zavisi sve od vas. Čak šta više možda i nje smak sveta što su ti odnosi takvi kakvi jesu.

Onda oprostite sebi u miru i tišini. Za sve propuštene prilike, ali ne one koje vam zameraju roditelji i okolina već koje zamerate sami sebi. Prošlost su, i to kajanje pretvorite u mudrost za ubuduće i ne ponavljajte isto jer već znate ukus gorčine koji ćete imati kasnije.

 

 

Pomirite se sa dragim ljudma sa kojim ne pričate iako vi niste krivi, ali to ne menja bol koju imate u duši. Budite veliki napravite vi prvi korak i smirite dušu, iako ti odnosi više nikad neće biti isti, ali barem ćete biti mirniji.

Ne preuzimajte na sebe terete koje NE MORATE, bilo da se radi o obavezama u porodici, bilo da se radi o požrtvovanosti ka deci ili obavezama na poslu. Shvatite da je zaista istinita lančana reakcija u kojoj ako vi niste dobro i ok sami sa sobom ne mogu to biti ni vaši odnosi sa decom, mužem/ženom i okolinom.

Koliko god sebično zvučalo, tako je. I ne treba da vas peče savest kad od svakodnevnog života odvojite neko vreme za sebe, kupite sebi neku sitnicu jer vaše zadovoljstvo se prenosi na sve druge oko vas.

Spoznajte sami sebe i šta vas čini sretnim jer ljudi se menjaju svakodnevno. Menjaju se pod uticajem života, okolnosti, godina. Tako se i menja ono što vas čini sretnim. Jer osnova onog duševnog mira tj. polazna tačka je da poznajete sebe i dok god niste načisto sami sa sobom ne možete osjetiti taj mir.

Ta spoznaja znači prihvatanje sebe. Baš takvi kakvi jeste. Čak i sa manama. Pa šta. I sa viškom kilograma. Pa šta. I sa čudnom naravi. Pa šta. Kad prihvatite sebe takvog kakvi jeste ona ćete znati šta i trebate zaista mjenjati i pokušaćete raditi na tome. Priuštite sebi bar momente sreće po vašem.

Ako ste živi i zdravi i porodica vam je na broju, vi već imate polaznu osnovu da budete sretni i da napravite nešto od onog što ste zacrtali, ali budite skromni. I budite iznutra svesni da zaiste i jeste sretni ako to imate. Ne trošite energiju na sjetu i želju da šetate kroz život tuđim cipelama, jer su skuplje, udobnije.

Kad posustanete i požalite se na težinu života pomislite samo koliko je bolesnih ljudi oko vas, ljudi koji nemaju člana porodice, ljudi kojima je neizvjesna sutrašnja zora, ljudima koji se lavovski bore za potomke i ljudima kojima su deca bolesna..

Život je prekratak, pojednostavite ga i živite po svom. Nije vas okolina donela na svet niti će sa vama na onaj svet, zato slušajte sebe i živite po svojim pravilima života.

Nemojte  biti  oni koje shvate blagoslove života koje imaju tek kad ih izgube! Jer to ne bude onda neka mudra spoznaja nego početak neke tuge sa jednom posebnom težinom (osećajem krivice, kajanja) jer znali ste šta imate (teoretski) ali niste to tako doživljavali.

Autor: Maja Despot (Džejzerka)

 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *