Ako ne možete nekome oprostiti, jednostavno pročitajte ovo.

 

Mrzim sve postojeće klišee o praštanju.

Znam svaku poslovicu, svaki savet, svaku opštepriznatu mudrost, zato što sam pokušavala pronaći odgovore u literaturi. Pročitala sam sve postove na sajtovima i blogovima, posvećene iskustvu opraštanja.

Ispisala sam citate Bude, i naučia ih napamet – ni jedan od njih nije proradio. Znam, da rastojanje između „rešenosti oprostiti“ i pravog osećaja duhovnog mira može biti beskrajno daleko. Ja znam.

Praštanje – je neprohodna džungla, za svakog od nas ko želi pravdu. Sama misao o tome da će neko otići nekažnjen, posle svega što je učinio, nanosi bol.

Praštanje izgleda kao izdaja sebe. Ne želite da se predate u borbi za pravdu. Ljutnja gori u vama, i truje vas sopstvenim otrovom. Vi znate to, ali i dalje ne možete otpustiti situaciju.

Ljutnja postaje deo vas – kao srce, mozak ili pluća. Znam taj osećaj. Meni je poznat taj osećaj, kada bes u krvi udara u ritmu vašeg pulsa.

Ali, ono što treba zapamtiti o ljutnji: to je instrumentalna emocija. Mi se ljutimo, zato što želimo pravdu. Zato što mislimo da ćemo imati korist od toga. Zato što smatramo: što smo više ljuti, time možemo učiniti više promena. Ljutnja ne razume da je prošlost već završena i šteta je već načinjena. Ona kaže da će osveta sve ispraviti.

Biti ljut – to je kao stalno čeprkati po rani koja krvari, smatrajući da će tako ožiljci biti izbrisani. Kao da će čovek, koji vas je ranio, jednog dana doći i napraviti šav takvom neverovatnom preciznošću, da od rane neće ostati ni traga.

 

 

Istina o ljutnji je takva: to je odbijanje lečenja. Vi se plašite, vama je strašno, jer, kad rana zaraste, moraćete živeti u novoj, nepoznatoj vam koži. A vi želite vratiti staru. I vaša ljutnja vam šapuće da je najbolje ne zaustavljati krvarenje.

Kada u vama sve kuva, praštanje izgleda nemoguće. Želimo da oprostimo jer naš um shvata da je to zdrav izbor. Želimo mir, spokoj, koji nudi oproštaj. Želimo da se oslobodimo. Želimo da ova vreva u mozgu prestane, ali ništa sa sobom ne možemo uraditi.

Zato što nam glavnu stvar o praštanju niko nikad nije rekao: ono ništa neće  ispraviti. Ono nije gumica koja će izbrisati sve što vam se dogodilo. Ono neće ukinuti bol sa kojim ste živeli, neće vam pružiti momentalno smirenje. Traženje unutrašnjeg mira – to je dug i težak put. Praštanje je samo ono što će vam  omogućiti da izbegnete „dehidraciju“ na tom putu.

Praštanje je odustajanje od nade.. To je shvatanje da je sve gotovo, prašina se slegla i ništa se ne može vratiti prvobitnom obliku. To je priznanje toga da se nikakvom magijom ne može popraviti šteta. Da, oluja je bila nepravedna, ali ipak,  morate živeti u porušenom gradu. I nikakva ljutnja ga neće podići iz ruševina. Moraćete to uraditi sami.

Praštanje je preuzimanje lične odgovornosti  – ne za uništenje, već za obnavljanje. Ovo je odluka o tome kako povratiti svoj mir.

Praštanje ne znači da morate biti prijatelji sa onima koji su vam naneli bol. Vi, jednostavno, razumete da su oni ostavili trag, i sada ćete živeti sa takvim ožiljkom. Prestaćete čekati čoveka koji vas je slomio, da bi on vratio sve „kako je bilo“. Počećete lečiti rane, nezavisno od toga hoće li ožiljci ostati. Nastavite živeti dalje sa svojim ožiljcima.

Praštanje nije trijumf nepravde. Reč je o stvaranju sopstvene pravednosti, sopstvene karme i sudbine. Suština je u tome da se ponovo stane na svoje noge, i odlučiti  ne biti nesrećnim zbog prošlosti.

Praštanje je razumevanje toga da vaši ožiljci neće određivati vašu budućnost. Praštanje ne znači da se predajete. Ono znači da ste spremni sakupiti snagu i krenuti dalje.

 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *