Danas sam pravila kolač. Izvadila sam iz rerne ispečenu koru, prelila je filom i vratila u rernu da se malo zapeče. Izašla sam iz kuhinje.
Vraćam se posle 10 minuta, otvaram rernu… U blagom šoku sam… Mog kolača nema! Sama sam kod kuće.. Polako zatvaram rernu. Otvaram ponovo. Ništa. Počinjem se prisećati simptoma šizofrenije.
Sama za sebe brbljam: „Poigraj se đavole, pa mi opet vrati. Teti je jako potrebno“. Za svaki slučaj izlazim iz kuhinje, da kao ne smetam … Vraćam se natrag, otvaram rernu – NIŠTA! Ne znam zašto, prilazim ogledalu.. Čini mi se, da na meni, nema nikakvih vidljivih promena.
Sedam za računar, kucam u pretraživaču – „duhovi“ – „iz rerne nestao kolač“. Shvatam da radim nešto neuobičajeno. Uštinula sam sebe za ruku – reakcija je prisutna. Kažem sebi: „Nataša, pa ti si odrasla, inteligentna žena! Pa, kako je mogao, iz rerne, nestati kolač?“
Počela sam da razmišljam o komšijama, zanesenim mirisom sveže ispečenog kolača. Terasa je otvorena. Izašla sam, pogledala… ne, nije moguće! Vraćam se natrag u kuhinju, sad već, malo poljuljane psihe.
Ne znam zašto, prisećam se „Dosijea X“… Počinjem zamišljati vanzemaljce, kako halapljivo žvaću moj kolač, i počinjem se histerično smejati…
Ožednela od muke, sipam sa česme čašu vode.. Otvaram vrata viseće kuhinje, da vratim čašu nazad. Odatle me, izbezumljeno, gleda moj kolač… Počinjem da vrištim od smeha – vrata rerne i kuhinjskog elementa – jedna pored drugih…
Da li se vama dešavaju takve anegdote? Eto, neka vam ovo bude za utehu, niste jedini :)… A neki dan sam daljinski od televizora pronašla (nećete pogoditi) u frižideru:)
