Zvala se Fani, nežno i mladalački. Svake subote je odlazila na večeru sestriću i njegovoj porodici. Skinula bi malene čizme u predsoblju, izvadila iz rukava čipkanu maramicu, na trenutak otkrivajući tanušni ručni zglob, obrisala njome svoj pomalo orlovski nos, koji je njenom mršavom licu davao aristokratski izgled, a zatim ušla u kuhinju.
Tamo bi ostavila uvek isti komisbrot, koji je kupovala u finoj pekari, a zatim odlazila da dugo i temeljno pere ruke. Za sobom je ostavljala miris suvog lišća na suncu – omiljeni parfem iz starih zaliha. I sama je podsećala na jesenje lišće – lako i šuštavo, osetljivo na najmanji povetarac.
Bila je usamljena – bez dece, bez muža, koji je u njenom životu postojao vrlo rano i ne zadugo. Celu njenu porodicu činili su žena davno umrlog mlađeg brata i sestrić, sa svojom ženom i decom. Deca su je se pomalo plašila jer nije umela da razgovara s njima. Ona u tome nije videla smisla, a deca su joj se podsmevala i podrugljivo je zvala „tetka“.
A onda je žena njenog brata umrla i mala, nepromenljiva Fani, koja je od svih bila najstarija, polako je počela da kopni. Sestrić se posavetovao sa ženom i doveo je da živi kod njih.
Nastavila je da živi mirno, u svojoj sobi, po davno utvrđenom rasporedu. Pre ručka je obavezno stavljala hleb u toster, da ubije klice, kašiku za supu držala u svojoj sobi ispod vezene salvete, a finu belgijsku čokoladu u fioci, tek ponekad se časteći komadićima. Živela je tiho i isto tako tiho, lagano odlazila…
Pred smrt se razbolela i prestala da prepoznaje ukućane. Živela je u nekom svom svetu, ponekad polako pružala tanku ruku naviše i osmehivala se uglovima usana nekome koga je dobro znala i samo ona videla. Umrla je tiho, u snu. Naprosto se nije probudila. Samo je otišla je nekuda, kao krhki, mirisni jesenji list, koji je slučajno doleteo iz prošlog života.
Nije volela da priča o sebi. Njeni vršnjaci su davno umrli i svima se činilo da je oduvek bila mala, uredna starica, s čipkanom maramicom u rukavu. Samo su njeni rođaci znali da je bila briljantan hirurg, jedna od prvih žena u toj struci, i da je učestvovala u ratu. Pokazala je čuda od junaštva, izvlačila ranjenike iz vatre, spasavala i najbeznadežnije slučajeve. Ni odlikovanja nikad nije pokazivala.
General, kome je spasla noge od amputacije, tražio ju je svuda i zaprosio na kolenima. A ona je odbila, jer je njeno srce pripadalo mnogim ljudima i njenoj stuci.
Život nekad čudno izmeša karte i često ne znamo ko su ljudi koji nas okružuju… I kakvi nežni i retki cvetovi svojim krhkim korenima drže ovu ogromnu, tešku Zemlju.
- Autor: Mila Miler
Prevod: Femina
