I evo tu je, brže neko ikad.. Kraj godine… Kao i uvek prišunja se taj kraj decembra i sve mi se čini da kako godine prolaze sve brže i brže dođe, a da sve više splašnjava ta prednovogodišnja euforija. Generalno, ljudi se dele na one koji obožavaju tu euforiju i na one koji je preziru, ali taj fenomen je toliko komercijalizovan da ga, hteli ili ne hteli, ne možete ignorisati.
Na televiziji gledam prilog u kojem ispituju javno mnjenje i pokušavaju dati odgovor zašto sve veći broj ljudi ne proslavlja tu najluđu noć kao nekad i na momenat sam se i ja isto to zapitala…
Spadam u ove koji preziru tu novogodišnju euforiju i većinu tih najluđih noći sam dočekala u svom toplom krevetu i pamtim roditelje koji su zbog toga znali biti u šoku, pa onda eto da ih smirim dođem kući bar na novogodišnji porodični ručak. A onda po starom običaju, kako to ide kad su praznici i porodična okupljanja, nakon obilnog ručka prevrće se po starim albumima, prepričavaju se događaji i uspomene roditelja iz perioda kad mi deca nismo bili ni planirani.
I listajući tako njihove albume shvatam da imaju slike sa dočeka svih Novih Godina, koliko god su dugo u braku, sa uredno napisanim datumom na poleđini. Ali datum je manje bitan, jer čim vide sliku kreće priča i nejasno mi je kako se sećaju apsolutno svih detalja. Od toga koja je to tačno godina bila, imena i prezimena i istorije ljudi sa kojima su slavili, karkateristike svakog pojedinca po kojima je bio zapamćen ili dobio nadimak, bend koji je svirao i pesmu koja je bila hit te večeri. Upijam te priče i pokušavam da shvatim šta se promenilo u samom doživljaju tog famoznog dočeka.
I onda mi nekako sine da je i to, kao i većina osnovnih društvenih segmenata u ovom 21. veku, otišlo bestraga baš zato što je sve postalo komercijalizovano.
Pokušavam da napravim razliku između slika nekad i ovog svega sada. Moda je naravno drugačija, kvalitet slika je drugačiji, trpeza je drugačija, ali ono što je najveća razlika jesu lica tih ljudi na slikama. Pravim analizu…
Nebitno da li su slike sa dočeka sa društvom, porodicom, partnerom ili radnim kolektivom, na licima tih ljudi, pa i mojih roditelja i njihovog društva vidi se neka istinska radost, ushićenje, euforija i bez obzira što su to minimalistički pokreti tela, ipak se po njima vidi da svima na toj slici prija društvo u kome su, da su sretni što su baš ti ljudi kraj njih u tom momentu koji je njima, tako se čini, zaista bio bitan..
To je toliko očigledno, a opet niko od njih nije „pozirao“ da tako izgleda. Na slikama dočeka u kućnoj atmosferi sve je nekako obično, prava reč, obično, jer nisu usklađene dekoracije i boje salveta sa odećom, postavljena trpeza ne izgleda kao iz časopisa. Na stolovima su ovali sa zakuskom sa domaćim proizvodima, pršutom, slaninom, kuvanim jajima, kiselim krastavcima, domaćom sirnicom- jasno je čak i to po žutoj boji (domaća jaja) koja dreči iako je kvalitet slike loš, pečenje, domaći kolači i naravno alkoholna pića u običnim flašama, konjak, vinjak.
Na moje pitanje jesu otvarali šampanjac, smeju se kao da sam rekla ne znam kakvu glupost. A onda naredna slika sa dočeka iz nekog ekskluzivnog hotela, malo profesionalnija dekoracija i svečanija garderoba, ali opet isti utisak, utisak pravog veselja.
Pitam mamu kako nema neku sliku sama sa tom posebno odabranom svečanom garderobom, kojoj ja danas umirem od smeha, a ona mi nakon par sekundi zamišljenog pogleda, odgovara da pitam gluposti, pa zaboga niko se tad nije slikao sam. I vidim da svi na tim slikama nekako plešu, vesele se, i srećni su čak i ako su uslikani kako sede…
A onda mi u momentu prolete kroz glavu sve one slike na društvenim mrežama, dan posle dočeka, istog karaktera, napomenuću većina, čast izuzecima koji su postali endemske ribice, meni najdraže životinjice. Slike vrhunske rezolucije, snimljene ovim prepametnim telefonima koji imaju i momenat „ulepšavanja“. Kao da nije dovoljno to što žene izgledaju presavršeno, sa markiranom garderobom i tagovanim buticima, profesionalnom šminkom i pozama na kojima bi im pozavidele i manekenke.
Ali svima im je zajedničko glumatanje, gluma savršenog selfija, gluma veselja sa društvom koje više povezuje interesna sfera, nego ona prijateljska. Društvo koje se često sastane zbog broja i rezervacije ili popusta političke partije u kojoj su. Jedan deo muške populacije poprilično parira tome, ako ne preuzima čak i dominaciju, sa savršeno počupanim obrvama i izdepiliranim prsima koja vire iz otkopčane, preuske košulje sa dezenom od kojeg bi njhovog dedu sigurno bilo sramota, a opet ima i ovih drugih kojima po smorenom pogledu vidiš koliko puta je „opalio“ aparat to veče, ali to je normalno. I ne bi to bilo čudno da je to omladina, mladost ludost kažu, nego su to „zreli“ ljudi, mame i tate, neki čak bake i dede, a koji opet ,čini se, daju sve od sebe da ne izgledaju tako.
Napravila su se kao dva tabora, jedan kojem je to kao najvažniji dan, koji pričaju danima pre šta će obući, kuda će otići, a drugi je tabor ovaj koji se grozi tog prvog, baš te površnosti, pa baš zbog toga kontrira i negira slavlje.
Prva sam zamrzela to veče jer se nešto forsira, nešto se kao mora, nešto se očekuje. Nisam namćor koji ne voli druženja i proslave, ali tek sad vidim da nije to do proslave nego baš zbog toga što se izgubio taj momenat ljudske bliskosti i radosti, zato sam birala ili da ga prespavam ili da eto to bude pidžama parti, kao što kaže ona stara fraza –skromno i u krugu porodice.
Opadanju euforije tom famoznom dočeku, doprinelo je više faktora, prvenstveno ekonomski, jer većina ljudi jedva spajaju kraj s krajem i neizvesna je ta naredna godina, pa i ne znaju šta bi baš euforično slavili. Ali baš kako se sa vremenom gubilo to istinsko slavlje, euforija, povod za okupljanje, „dolazak zapada“- povlačenje, tako je u isto vreme nekako, kao kvasac na toploti, počela da raste ta potreba lažiranja tog nekadašnjeg veselja i euforije, ali sa dozom „površnosti“ koja je tako lako čitljiva između redova.
Ustvari, nekako je taj doček većini postao sredstvo dokazivanja stila života, a što je po mojem mišljenju paradoks, jer nema veze sa realnošću- ni ovom generalnom, a u većini slučajeva ni sa realnošću njihovih ličnih života.
I odogovor na pitanje iz naslova teksta, koji se nameće i koji je jasan kao dan, je da se Nova Godina ne slavi kao pre, jer smo se mi u ovim nekim novim godinama i vremenima, kao ljudi, pomalo izgubili.
I zato neki zaista slave od srca, što se odmah primeti, neki jer se eto slavi, a puno njih to obeležava tamo gde zaisgurno ima najviše „duše“, a to je skromno (iako uvek su pune trpeze, bar to se mora uvek ispoštovati) i u krugu porodice.
Bilo koju opciju da izaberete za tu najluđu noć, i redakcija Femine i ja vam želimo sretnu i birićetnu Novu Godinu.
Mi smo izabrali da joj vrata otvorimo i da je dočekamo skromno i u krugu porodice, a vama gde god je „čekali“ želimo dobar provod i da se u tom momentu istinski i bar na nekoliko sati osetite slobodno duhom, voljeno, blagosloveno i zahvalno za sve što imate.
Autor: Džejzerka
