Izašla sam sva izmučena od zubara i da se utešim, odlučila da kupim novi kupaći kostim. U stvari bilo kakav, pošto sam stari bacila u žaru velikog spremanja.
Izlazim iz kabine, a slatka mlada prodavačica, videći moj smrknuti izraz: – Isprobali ste kupaći, sve je u redu?
Mislim se, kako u redu… Sa mnom i kupaćim je sve bilo u redu 1996. Nosila sam tada onaj fenomenalni, od tri sedefasto-plava trougla koje su spajale tanke tračice. U njemu sam ležala na zlatnom pesku, dok su voajeri oko mene padali u nesvest. U njemu sam pozirala vajaru, a bez njega slikarima. U njemu sam prelazila most, dok su automobili trubili i čak se dogodio sudar… U mene su se zaljubljivali muzičari, pesnici, biznismeni i svaki je bio lud za mnom. Ceo svet je ležao pred mojim dugim, glatkim nogama.
A šta može biti u redu sa ovim kupaćim kostimom? Broj 42, kao ceger sa žicom i dve ručke u kome mrzovoljna domaćica nosi jabuke s pijace. Ovaj kupaći je samo korak do burkinija i taj korak mi već deluje logično.
Zaustila sam da to kažem i već hvatala dah, krajičkom oka tražeći zahvalnu publiku.
A blizu mene su stajali dama u beloj čipki i patikama i njen prijatelj s pivskim stomakom, u teksas šorcu impozantnih razmera. To dvoje su ukupno imali sto pedeset godina, a kupovali su roze skuter i kacige u istom tonu. Naizmenično su, kao slučajno, pritiskali malu trubu.
I zbog nečega me je njen smešni, kreštavi zvuk sasvim pomirio s kupaćim kostimom, sa samom sobom i svetom, bar na neko vreme jer sve teče, sve se menja…
