Jednom prestaneš da se bojiš hladnoće. Svake hladnoće. Prosto se utopliš i živiš dalje.
I više ne mogu da te izdaju, uvrede, nanesu ti bol. Sve se to dešava kada se bojiš, a kad se ne bojiš – ne dešava se. Već si prošao najgore i više te ništa ne može iznenaditi.
Konačno shvatiš da život počinje tek onda kad prestaneš da se bojiš. Ne plaše te više hladnoća, vrelina, uvrede, gnev, gubitak, osude, spletke, idioti, rastanci, usamljenost, izdaja, čak ni smrt.
Strah još nikome nije dobra doneo. Oduzeo je pola života onima koji su se plašili, a pomogao nije.
Odsustvo straha ti otvara oči pred činjenicom da je nezadovoljstvo tobom – problem nezadovoljnih, razočarenje – razočaranih, a kritika – kritičara.
Nema nikakve veze s tobom.
Može dijalog ili neka ti zvocaju iza leđa, daleko od tebe.
Odbijaš da se plašiš.
Biraš da živiš.
