Ne kaže narod bez razloga: „Ćutanje je zlato“
Nekad se čovek upetlja u svoje reči, priča, priča, brblja kao navijen, kao da mu neko štopericom meri koliko reči može da izgovori u minuti, priča i šta treba i šta ne treba, maše rukama da pojača doživljaj, trudi se da ubedi ili zabavi ili objasni. I zna on da ne treba, oseća da treba da stane, a priča i dalje, do apsurda.
Pa kad ostane sam sa sobom, umoran od sopstvenih reči, iscrpljen kao izduvan balon, obećava sebi da neće više tako, da će ubuduće mirno i dostojanstveno, da se neće razotkrivati toliko, da neće biti glavni zabavljač u društvu, ljut na sebe što iznova radi ono što mu ne prija i zbog čega se posle kaje.
Ćutanje je zlato a reči su oružje moćno, onda kada se pametno upotrebe.
U suprotnom, najviše povrede onoga ko ih najviše koristi.
