Najranije sećanje koja pamtim, a u pogledu ljubavih priča, su naravno bajke.. Kao i milion curica urezali su mi se u podsvest ženski likovi iz bajki kojima se sve završava kad se pojavi onaj pravi i tad sve prestaje jer oni žive sretno do kraja zivota. Toliko je to nekako sigurno prezentovano da je to sto posto sretno do kraja zivota, da niko nema potrebe da ni u segmentima bar prikaze taj deo tj. bar delove ostatka tog života.
I onda tako počinje svaka ženska osoba da pravi svoj lični spisak u formiranju „onog pravog“. Spisak koji počinje sa crticama osobina koje prvenstveno u ranoj dobi su osobine očeva, koje idealizujemo do adolescencije i odrastanja, a onda crtice vezane za vizuelnu ljepotu koja iako manje bitna u nekim segmentima tinejdzerstva je nesto najbitnije…. I tako se crtice u spisku tog nekog „nama pravog“ redaju i redaju pa dođu i do par A4 listova…
I tu negde izgubi se razumevanje u pogledu činjenice pa što on ne dolazi već! Okreneš se i shvatiš da je (po godinama, po tvojoj zamisli kako si isplanirala, očekivala) on ne da je već trebao biti tu, nego ste vi već uveliko trebali da živite sretno do kraja života. A vi niste ni počeli. Boze, svašta! I onda idu sve one najezde ženskih tekstova kako treba sve ili ništa, kako možete sve same, kako ili treba da bude pravi ili niko i kako ste vi dobre, savršene, baš takve kakve jeste. I stvarno poveruješ u to.
Stvarno nije do tebe majku mu! Čak sta vise, a ne smiješ reći ni na glas, da ne bi delovala kao ego manijak, ti si smanjila kriterijume bokte, a ono i dalje ništa… Svašta! A vec odavno spisak „onog pravog“ ti definisan, utvrđen, neke crtice si prekrizila u toku sazrevanja pa si precrtala kriterij visine, pa umesto njega dodala smisao za humor, ali jedno je sigurno, ti sto posto znaš šta tražiš. I u tome nema kompromisa, mislim ti misliš da pravis kompromise, ali u stvari ne praviš.
A onda prođu duge veze, bolni raskidi, putovanja, upoznavanje mali milion različitih osoba, muškaraca, što u izlasku, sto u poslu, što na internetu, što na faksu…. I onda se zapitaš, naravno ne na glas, da nije do tebe kad se „taj pravi“ ne pojavljuje, šta se dešava?!….
Ili još jedna moguca opcija, naiđe taj lafo pravi, po onome kako ste ga vi zamislile i poželjele i smatrale da je to ono baš što vam treba i da je to vas princ, pa se ispostavi nakon nekog vremena da je govnar od čoveka ili da ste mu vi pripisali sve osobine koje ste poželjele, a koje u stvari i nisu njegove, ali nekako idu uz njega…
Vi ste ga odabrale da bude taj! A nije! Ne možete prevariti samu sebe.. Ne znam iskreno šta vise zaboli. Kad imate tu situaciju pa vam trebaju godine da sebi priznate i uvidite, ono sto vam govore svi, da taj neko i nije bio taj pravi već ste ga vi takvim prezentovali samoj sebi jer ste želele da on bude „taj“ ili je bolnija ova varijanta da vam se ne desi ni to, a ni ništa drugo vredno da biste uporedili s tim pravim….
Sećam se i nekih stariji parova iz detinjstva koji su mi bili uzori, ideali,a onda se iznenada oni rastanu i dok trepneš on je našao neku koja čovece upošte ne ide uz njega, nije do kolena onoj bivšoj, a tek sad, iz ove perspektive, iz ovih godina vidim da je baš ona bila prava i evo oni ostariše zajedno…..
I onda u jednom trenutku koji je za svaku ženu individualan, nekoj je to momenat duvanja svećica kojih ima preko trideset, nekoj razvod od srednjoškolske ljubavi, nekoj momenat kad bilioniti put samo ide po dete u vrtic, nekoj kad u petedestim shvati da je u stvari sve radila pogresno čineci da joj djeca predstavljaju smisao života, pa je svoj zaboravila da bi po svaku cenu očuva porodicu, makar i lažnu u kojoj je ona i mater i ćaća, svaka ima svoj tajming, ali ono u šta sam sad sto posto sigurna je da svaka žena ima momenat u sazrevanju kada shvati da onaj „pravi“ ne postoji….
Onaj „pravi“ ne postoji, ali postoji pravi!
Onaj zamišljeni frajer od dva metra, intelektualac ili obični čovečuljak, kojeg ste zamislile za sebe, smatrajuci da ne tražite previše, onaj čije ste poželjne osobine satkale odrastajući i dodajući ih u svoju „wish listu“, onaj koji je plod vaših očekivanja i zasluge (jer život nema veze sa očekivanjima i zaslugama), onaj koji ce nadoknaditi sve vaše nedostatke, koji ce učiniit da život ima svrhu i da živite sretno do kraja života, onaj koji će vas voditi, onaj za koga jedva čekate da ga pokazete svetu jer evo šta ste uhvatile, onaj koji je divlji i strastven, a ujedno topao i nezan i koji ce znati kad da ćuti, kad da priča, kad da samo reši problem, kad da samo sasluša i kad samo da zagrli, ma iznenadim i sama sebe kad shvatim koliko sam do u detalja, sitnica, onih najgluplji, zamislila u tom mom „pravom“, onaj koji će znati šta vi želite samo dok ga pogledate…..
A sve vam je to u dve reci šuplja priča.
Taj ne postoji!
Jer ne mozemo naručivati željene osobine, nismo svi isti, nismo svi isto odrastali, nisu nas isto vaspitali, nisu nam isti pogledi na porodicu i nisu nam isti brakovi roditelja od kojih nosimo puno toga, nisu nam isti prioriteti u životu, nisu nam iste vrednosti koje su nam svetinja, nisu nam isti tajminzi kad smo sazrevali ili prolazili kroz neke životne faze, nije nam isto satkan i mozak, logično jer smo dva razičita pola…..
Realnost je nešto sasvim drugo. Života nas išiba! Istroši! Nekog više, nekog manje, nekog pre, nekog kasnije, ali svako ima svoju priču i ničiji život nije samo duga i cveće, ma koliko se to činilo nekad sa strane. Treba se nekad osvrnuti pa videti u šta ste se vi pretvorili u odnosu na onu princezu iz bajke, kako i dan danas zamišljate sebe. Kada neko kaže da se nije promenio i da je uvek isti, naježim se jer je to notorna laž, pa život te menja sam od sebe, htio ti to i ne, ali po meni to je jedna i od blagodeti istog, jer i ne treba sve biti isto, život je ionako jedna reka koja konstanto teče.
I možda mi u nekoj fazi izgledamo sami sebi smireno, idelno i poželjno po svim kriterijumima, a kad prođe neko vreme vidite koliko ste bili, hm možda izgubljeni tada, nezreli i agresivni u ostvarivanju ciljeva, da je možda to odbijalo ljude oko vas, ili prenapadni definišući to kao samopouzdanje da uzmete šta poželite, ili niste bile dovoljno spoznale same sebe pa i to što ste dobijale i što vam je u stvari bilo super-niste se pronašle u tome.
Poenta jeste da nista nije idealno, ali bas nista.
I ne postoji taj „pravi“, ali postoji pravi koji zaista postoji i živ je, opipljiv i svoj!
Neko ko je kraj vas ili ko će se tek pojaviti, neko ko neće biti idealan ali je realan, koji neće odustajati od vas ma koliko ga terali (kao posledica ogromnih gardova koje ste stavili zbog prethodnih rana), neko ko će biti čudan, a mozda i preobičan, neko ko se neće uklapati u nekog ko „ide uz vas“ ili neko koga roditelji, okolina, zamišljaju da ide uz vas, ali će biti tu, svestan svih svojh mana, realistican i spreman na kompromis i na zajednički život, borbe, uspone i padove. Tu pridodajte i svoj udio da kako zračite tako privlačite, ne možete tražiti porodičnog lika, a gubiti vremene na neozbiljne šeme koje nikud ne vode, ali eto da imate nekog tu.
Taj neko neće doći kad vi mislite da ste spremne, da ste zrele, kad vi želite, nego zaista kad budete spremni, koliko to zvuči kao kliše, ali je zaista tako. Za neke to znači momenat kad spoznaju ovo gore da i same privlače te pogrešne, neke kad dignu ruke u traženju jer su se previše davale i previše žrtvovale, ali poenta je da pre no što on naiđe vi morate biti načisto same sa sobom, „poravnate!.
A možda je taj pravi godinama kraj vas, a vi se trošite pokušavajući promeniti neke njegove osobine koje vam smetaju, pa neuspevajući to pripisujete činjenici da vas ne voli, a ne vidite da je sve te godine verno tu, onako kako on zna pokazati, u većii slučajeva isto kao što je pokazivao i pre puno godina, ali ste vi prihvatili ga ali u očekivanju da to promeni, a on nije.
A za ove druge, samo kad vi zaista budete spremne onda ćete dati šansu tom možda pravom, tom nekom ko zaista postoji, ili ko će se pojaviti, ko je mozda totalna suprotnost vama, za koga nikad niste ni pomislile da bi vam odgovarao, neko ko neće znati sa vama, ali će želeti da nauči. I neće to biti kao sto zamišljate, kao u bajkama, bumm, više će to biti KLIK i jednostavno ćete kliknuti, a bez i da se trudite nesto posebno, što me jako iznenadilo, pa to definisem sada kao ono suđeno, dugo mi je trebalo da shvatim da (veliko) žrtvovanje nije jednako ljubav tj. merilo ljubavi.
Daleko od toga da to žnači da če se sve samo od sebe poklopiti i da neće imati osobine koje će vas izluđivati, zbog kojih ćete zabirnuto gledati u budućnost, ali to je realnost, samo je bitno poznavati i slušati sebe i samoj sebi iskreno priznati i biti na čisto šta možete prihvatiti i sa čim se možete izboriti, a šta zaista ne, jer sve sto slažete same sebe, kasnije će vam doći na duplu naplatu.
Zato ako vam se pojavi taj pravi, ako uspete ga prepoznati u njegovom basic obliku, ako ste spremne da radite na vama kao paru, jer kompromisi i rad su jedino što ce dovesti do uspeha da dve nezavisne, formirane osobe funkcionišu kao jedno, ako ste spremne da ga prihvatite takvog kakav jeste i da pronadjete način kako da prihvatite i izborite se sa njegovim nepoželjnim osobinama koje su deo njegove prirode (nešto se može promeniti, korigovati, ali priroda osobe ne), jer je on realistično pravi, a među nama – to se pokaže brzo, samo ako ste iskrene same ka sebi jer svaka žena ima svoje testove koje usavrši godinama, a narocito u onome šta je njoj najbitnije (a svakoj je to različit segment) pa ako prođe te testove – aleluja svaka mu cast, prepustite se i dajte vama šansu…..
Ne razmišljajte unapred jer ništa nije sigurno i laž bi bilo ka sebi samima da obećamo da ćemo nekog voljeti zauvek, jer što reče jedna pametnica na ponašanje možemo uticati, ali ne na emocije, to može biti želja i pokretac da radite na vama i da stvarno živite sretno do kraja zivota (ćiji sastavni deo, veliki deo su i padovi, ali ih zajedno preživite), ali ne treba time opterecivati i ne dopustiti da strahovi od budućnosti, stare rane i oklopi utiču na vas, ali i ne uzimati je zdravo za gotovo, da se i da će se podrazumevati, jer neće.
Ne možete znati da li je on taj za zauvek, ali u momentu kad kažete ono sudbonosno da važno je da vi to verujete, a život će pokazati svoje, pa i ako ne budete sretni do kraja života, a koliko surovo zvučilo i to je ok i život ide dalje, možda tako treba biti.
Zato olakšajte same sebi i pustite tog „pravog“ da ostane u svetu bajki i onoj devojčici u vama, koja je odavno odrasla i sve je samo ne princeza, a vi postanite svesnije same sebe i dopustite, dajte šansu, da vam možda i onaj nepravi postane stvarno pravi!
Sreća, to nam svima treba na tom putu, bilo da je na početku ili da već dugo traje! Najteži zadatak(?) biti samim sobom u svetu gde svako pokušava napraviti te nekim drugim.
Autor: Džejzerka
