Jeste li primetili koliko ljudi govori jezikom prebacivanja i obezvređivanja? Mislim da je to skoro postalo norma komunikacije. Mnogi skoro da i ne primećuju koliko prigovaraju drugima. Naravno, to prouzrokuje agresivan odgovor. Ponekad iz neočekivanog prigovora iznikne sasvim nepotreban sukob. Stvar je u tome da se, kada prekori postanu norma ili navika, vrlo teško u njima prepoznaje indirektna agresivnost.
A upravo su prekori oblik psihoemocionalnog nasilja jednih nad drugima. Mnoge porodice su ogrezle u to nesvesno emocionalno nasilje. U takvom nasilju odgajaju svoju decu, tim jezikom razgovaraju na poslu, s prijateljima i poznanicima. I takvo opštenje prenosi se kao jedini mogući oblik komunikacije u društvu, s generacije na generaciju.
Šta je prekor? To je optuživanje i neodobravanje, koje u onome kome je upućeno prirodno izaziva osećaj krivice, a samim tim i želju da se brani i zaštiti od rastućeg talasa krivice.
Naravno, optuženi počinje da se brani na isti način, zauzvrat i sam optužujući druge. I to postaje neka vrsta pingponga, gde je loptica – osećaj krivice. Odnosi obojeni krivicom postaju zatrovani i nepodnošljivi. Oni lišavaju slobode oba partnera. Budući da postoji stalan strah od krivice, svi postupci i reči u takvim odnosima usmereni su na izbegavanje krivice.
Kako prepoznati prekor?
On je uvek u formi „Ti-poruke“: Opet si nešto pogrešno uradio. Pogrešio si. Loše to radiš. To je uvek presuda tipa: Ja tvoje postupke ocenjujem kao loše. Pritom ne govorim o sebi i svom stavu prema tvojim postupcima, već govorim o tebi i tebe osuđujem.
Ako se neko dugo služi jezikom prekora, onda to dovodi do žalosnog ishoda. Nije važno hoće li se partneri razvesti ili ne. Sama veza postaje neprijateljska i zatrovana. U takvim vezama se možete i ozbiljno fizički razboleti, a neverstvo i druge dramatične situacije postaju uobičajena pojava.
Čime zameniti prebacivanje?
Iza prigovora uvek stoji nezadovoljena želja, potreba onog koji prigovara. On zapravo želi da nešto zamoli, ali za to bira formu prekora, na koju je naviknut tokom svog razvoja – čemu su ga naučili roditelji. Stvar je u tome da roditelji ponekad ne znaju kako dete učiniti dobrim i poslušnim, pa često manipulišu krivicom. A krivcem je, kao što znamo, lakše upravljati. Tako dete odraste, ne naučivši drugi jezik osim prebacivanja, a i ono samo reaguje samo na prigovore. Dakle, ukoliko postoji potreba za prigovorom, bolje ga zamenite molbom.
Molba je alternativa prebacivanju.
Molba je uvek „Ja-poruka“. Ako mi se nešto ne sviđa kod tebe, uvek imam izbor kako da ti to kažem. Ili: Ti si loš. Ili: To mi smeta, ne dopada mi se. Molim te da mi to više ne radiš. Ili: Molim te da više tako ne razgovaraš sa mnom.
Imajte na umu da u „Ja-poruci“ nema prekora i da njom ne terate partnera na odbrambenu agresivnost, pošto ne ističete njegovu krivicu. Postoji razlika kad kažete: Uplašio si me. I: Uplašila sam se. Nemoj to više da radiš, plaši me. Jedno te isto, ali drugačije rečeno. Prvo je ukor i „Ti- poruka“, a drugo je „Ja-poruka“ i molba. Dakle, ako se potrudite da svaki svoj prigovor pretvorite u molbu, vaši odnosi će prestati da se kvare i da vam narušavaju zdravlje.
Usput, „Ti mi zameraš“ je takođe prekor, a „Za mene je to prekor, bolje mi lepo kaži.“ – ovo nije prebacivanje, već molba.
Još nešto u vezi molbe.
Radila sam s partnerom na tome da prestanemo da se uzajamno optužujemo i primetila koliko molba može da se pogrešno shvati. Molba može da naiđe na prihvatanje i na odbacivanje. Ne smete to zaboraviti kad nešto zamolite.
Prekor ne podrazumeva odbijanje, jer uvek za sobom povlači krivicu. Kod prekora nema prava na odbijanje, nema slobode izbora. Dakle, glavno je ne pretvoriti molbu u nasilje. Ako vam je već rečeno “ne”, ostavite čoveka na miru. Svako ima pravo na „ne“, uključujući i vas. Ako i dalje insistirate na molbi da partner ispuni vašu želju – prelazite u nasilje. U stvari, mi prigovaramo samo zato da drugoj osobi uskratimo pravo da nas odbije.
Prebacivanje pretvara svaki odnos u ropstvo.
Psiholog: Julija Latunenko
Prevod: Femina
