Elena Petrovna je postala udovica sa 68 godina.
Prve godine je glupo lutala po svom prostranom stanu, bila je usamljena i razmišljala o smrti. Naravno nije bila spremna da izvrši samoubistvo, ali je smislila indirektno samoubistvo.
Pošto boluje od dijabetesa već 15 godina, rešila je da jede kolače, slatkiše i sladoled u ludim količinama. Sve što godinama nije sebi priuštila. Čekala je komu. Ali vreme je prolazilo, a šećer je uprkos stresu i proždrljivosti, bio normalan. Nije mogla umreti, morala je živeti.
Njen sin i njegova porodica žive u drugoj zemlji već godinama. Videla je svoju snahu samo tri puta, a unuku pet puta. Mogla je otići kod njih, zvali su je, ali tuđi svet, tuđi jezik, izgledalo je gore od smrti.
– Udajte se – savetovali su je prijatelji – ne možete biti sami, nećete živeti samo za penziju. I upoznavali su Elenu Petrovnu sa različitim starijim muškarcima. Svi oni su u njoj izazivali samo jedan osećaj – povraćanje.
Ipak, usamljenost je bila nepodnošljiva.
I onda jednog dana, Elena Petrovna je objavila na društvenim mrežama:
-Pozivam stariju usamljenu ženu da živimo zajedno.
Već osam godina, stan Elene Petrovne je svakodnevni praznik.
Tri starije, dobro stojeće, vesele gospođe slave svoje postojanje. Ujedinile su svoje živote, svoje penzije, svoje interese. Poseduju automobil, vikendicu, prilično dobar novac od iznajmljivanja nekretnina.
One nose skandinavske štapove, šetaju po parkovima, plivaju u bazenu, idu u bioskope, na izložbe, koncerte. Svugda su dobrodošli gosti. Dva puta godišnje idu u najbolja odmarališta.
I još se nikad nisu posvađale!
(Sa interneta)
