Ako šolja ostane cela posle prvog udarca, drugi udarac, čak i ne previše jak, može je razbiti na sitne komadiće. Šolja je napukla, čak i ako se pukotina ne vidi. I sa ljudima je isto.
Neke udarce čovek može podneti i ostati na nogama. Izgleda kao da nije povređen.
Ali dovoljan je drugi udarac, čak i ne tako jak – i srce može pući.
Ljudi sa pukotinom ima mnogo, vrlo mnogo. I okolina se čudi: čega se toliko plašiš da napraviš neki korak? Zašto se treseš, blediš i užasavaš? Zašto se držiš za tog nedostojnog partnera? Ostavio te, i to je čak dobro!
Ali taj čovek je nekada bio napušten od majke. Poslat je baki na vaspitanje ili u dom.
Jednom je već bio izdan i mnogo je patio. Čak i ako se majka kasnije vratila. Ali iskustvo je ostalo. Sećanje na patnju.
Ili, recimo, čovek strepi zbog novca i boji se da izgubi posao, čak i ako nije naročito dobar.
Jer je nekada preživeo siromaštvo. Takvo siromaštvo da ga je strašno i setiti se.
I to iskustvo ga tera da se trese i boji – previše dobro pamti kako je bilo nemati šta da jede u detinjstvu ili mladosti. I koliko je bilo sramotno nositi pohabanu odeću…
Ili strepi nad voljenima. Drhti zbog dece. To nije normalno! Ne treba tako!
Ali on je nekada izgubio dete – zato se trese i boji se gubitka.
Oni koji su doživeli gubitak i patnju, dobro znaju šta to znači.
Oni znaju za pukotinu.
A okolina – ne zna.
I prilično je nepromišljeno takvoj osobi davati „psihološke“ savete: ostavi ga! Oteraj je!
Daj otkaz, može se živeti i bez novca!
Bolje je gladovati nego služiti!
Pusti dete da preleži bolest, biće jače! Ne drhti nad njim.
Ne boj se da će te ostaviti; bolje je biti sam nego s bilo kim!
To govore oni koji nisu gladovali, nisu gubili, nisu nosili pohabanu odeću, nisu plakali u samoći, oni koji ne znaju šta su bol, tuga i gubitak. I ne žele to da saznaju.
Ali saznaju, nažalost – život je traumatičan. I pukotine se s vremenom pojavljuju kod svih.
Zato treba pažljivo postupati s ljudima, da im ne slomite srce…
Autor Ana Kirjanova
Prevod Femina
