Koliko zaista slušamo jedni druge? Kad sretnemo komšiju kažemo: Dobar dan. Kako ste?
Da li nas stvarno zanima?
Odgovor je u većini slučajeva kao po komandi: Dobro. A vi komšinice?
I sve je dobro. Ali, šta ako neko stane i o počne da nam priča stvarno kako je i kako se oseća, šta ga tišti, šta ga raduje, gde je krenuo, ko ga nervira.. Da li bismo imali vremena i volje da sve to slušamo? Da li bismo odvojili vreme za neki komentar ili savet?
Vreme je da izbacimo sve poštapalice koje ništa ne znače. Vreme je da budemo iskreni do kraja. Ako već nećemo da slušamo zašto pitamo?
Koliko ćutiš toliko čuješ..
