Takav čovek ne puca iznenada. Ne menja se preko noći.
Ne postaje hladan jer je to hteo — već jer je morao.
Nakon brojnih udaraca, razočaranja i jednostranih odnosa, počinje da se povlači. Prestaje da se bori za one koji se nikada nisu borili za njega. Počinje da daje onoliko koliko dobija. Bez suvišnog entuzijazma, bez uzaludnih očekivanja.
Ne veruje više u prazne reči ni u „već ću se ja promeniti“ bajke.
Ne pada više na lažne osmehe ni na izgovore koje je već hiljadu puta čuo.
Zvuči tužno? Možda.
Ali to nije tuga — to je mudrost.
To nije ogorčenost — to je granica.
To nije osveta — to je lekcija.
Takav čovek nije prestao da bude dobar.
Samo je prestao da bude budala.
Naučio je da poštuje sebe barem onoliko koliko je poštovao druge.
I naučio je da više ne daje svoje srce tamo gde ga gaze kao staru hartiju.
To nije ogorčenost — to je zaštita.
To nije mržnja — to je samopoštovanje.
Jer i dobri ljudi se jednom umore.
I kad se umore, ne prave buku.
Samo počnu da ćute…
I da daju onoliko koliko dobiju. Ni gram više.
