Imam malo groblje ljudi koji su mi bili dragi

Neki ljudi nas izdaju, povrede, ali nastavljamo da živimo…

Imam malo groblje ljudi koji su mi bili dragi. Oni nisu stvarno umrli, ali za mene jesu – zauvek. Na njemu počivaju školska drugarica koji me je izdala i moja prva ljubav…

Ponekad prošetam alejama, zastanem kraj grobova, položim cveće ili prosto prođem pored njih.

To groblje je u meni, za njega niko ne zna. Na njemu ne raste korov, uvek je lepo i čisto. Na njemu leže ljudi koji su mi bili dragi. Ponekad ih sretnem na ulici, popričam i nastavim dalje.

Ne boli me. Oni su mrtvi. Istina, oni to ne znaju, ali ja znam. Sahranila sam ih, da me ne povređuju i ne vređaju, da ne bi bilo skretanja pogleda na ulici i ružnih reči. O mrtvima samo najlepše.

Što ti je neko bliži, teže ga je sahraniti. Nikako neće da legne u grob, da napusti moju glavu i telo, nego se drži za život, pa moram da ga iznova sahranjujem svaki dan.

Imaćeš najlepše cveće i kovčeg, ali ipak moraš da ležiš u njemu, izvini. Tako ću imati svoj mir, neće me boleti.

Plakaću, doći ću ti na grob, nikada te neću zaboraviti, ali ti si za mene mrtav, izvini. A ja nastavljam da živim…

• „Velika knjiga kučke“ (Evgenija Šacka)
  Prevod Femina