Kada smo bili mali, učili su nas da kažemo: „Dobro jutro“, „Molim vas“ i „Hvala“. To je bio znak dobrog vaspitanja. Danas, čini se da su ove male čarobne reči nestale zajedno sa osmehom ljudi. U stvarnosti, iza ovih jednostavnih, zaboravljenih reči, postoji daleko ozbiljniji fenomen koji se širi: dobrota polako nestaje iz sveta.
A potrebno je samo malo tih reči da prosvetlimo naš dan, razmislite o tome! Kada ste poslednji put videli osobu koja vam se nasmejala iz srca, ali onim toplim osmehom poput zagrljaja, koji vam daje osećaj da ste primili nešto duboko, prelepo. Da li se sećate toga?
A ti, kad si poslednji put nekome uputio takav osmeh?
Ljubaznost je vrlina najhrabrijih.
Istina je da je svet loše mesto, život je stresan, svako ima svoje probleme i ko zna koje sve brige, ali ako je svet sumorno i sivo mesto, to je zato što projektujemo na njega ono što imamo unutra.
Biti ljubazan ne znači biti slab, zaista! Misliti da je ljubaznost izraz slabosti je velika laž i samo ljudi sa surovim srcem mogu kultivisati takvu laž. Morate biti jaki da biste bili ljubazni.
Ljubaznost se rađa tamo gde stanuje hrabrost: u srcu, i to su blisko povezane vrline. Jer u ovom svetu u kome se širi ravnodušnost, gde ljudi više vole da snimaju katastrofu mobilnim telefonom, umesto da pomažu, gde postoji potpuno neuravnotežen ego kult, biti ljubazan je autentičan čin hrabrosti.
Morate biti jaki da biste bili ljubazni!
Lako je biti agresivan, ljut, sarkastičan: dovoljno je dati glas najprimitivnijim instinktima, tada postajemo nesposobni da se otvorimo svetu, nesposobni da pokažemo kako se stvarno osećamo iznutra.
Ova bezrazložna agresija pokazuje napor koji ulažemo u traženju našeg mesta u svetu, zbog čega pokazujemo očnjake: to je bol koja govori, unutrašnja bol koja odzvanja starom ranom i kompulzivnom potrebom da se zaštitimo od sveta, ili možda od nas samih.
Postajemo suvi i kiseli ljudi, postajemo kritičari, nesposobni da vidimo lepotu u drugom jer je ne možemo videti u sebi. Pokušavamo rušiti, uništavati druge rečima, a zatim gestovima; zagađujemo se emocijama koje nam se vraćaju.
Zlo nas uništava!
Godinama su nas mediji navikli da damo glas našim najnižim instinktima, dajući im svaku šansu: emitovanje na granici voajerizma, trivijalizaciju verbalnog ( i fizičkog i psihološkog) nasilja, zlostavljanje preko interneta, hvaljeno od strane publike itd.
Mi se fokusiramo na društvene medije da bismo povratili malu vidljivost koju smo izgubili u stvarnom svetu, da se utešimo, da se uverimo da smo još uvijek „viđeni“, da se osećamo živima. Jer tamo, niko nam se više ne smeje, niko nas ne vidi.
Izgubili smo ljudski kontakt sa ljudima: više volimo da pišemo na Facebooku, nego da se vidimo da razgovaramo uz kafu. Projektujemo naše smeće teških emocija u svet koji nosimo unutra i onda se žalimo ako nam se to smeće vrati kao bumerang.
Svet je gladan dobrote
Jednostavan čin ljubaznosti može da promeni vaš dan, kao plamen, može doneti malo svetlosti ili dati malo toplote nekome, ali pre svega taj mali plamen može da zapali milione sveća. Jedan je dovoljan da počnemo da menjamo način na koji vidimo stvari.
Biti ljubazan, znači da se otvaramo drugom, da prepoznamo da je njegovo postojanje jednako važno kao i naše. Biti ljubazan, znači biti i prisutan: biti prisutan ovde i sada.
Ljubaznost je način postojanja koji nas vodi ka delovanju u svetu, to je ono što nam omogućava da idemo napred, kao ljudska bića, a ne da se utopimo u našem egu; jer ako mogu da se osmehnem celim svojim srcem, ako mogu da kažem neku lepu reč, ako mogu da prenesem drugome malo ljudske topline, to znači da za mene postoji i reč Mi.
A ako MI postojimo, svet još uvek ima nadu.
