„Dobar komšija zlata vredi“ – narodna je izreka koja je odavnina odomaćena kod nas.
Mnogo znači kad imaš bliskost s komšijama veću nego sa familijom – da na sekund pripazi dete dok trkneš do prodavnice, da ti pomogne da upališ auto kad se akumulator iznenada isprazni, da zajedno očistite sneg na ulici jer komunalna služba ne zalazi u vaš kraj.
Da se nasmeješ s njim, popiješ kafu kad prijatelji i rodbina zakažu, a tebi se baš pije. I svi živite srećno, svako za sebe, a opet svi zajedno u neopterećujućoj harmoniji svakodnevnice. To je moj pojam komšiluka i dobrosusedskih odnosa.
Nikome se ne mešam u život, živim svoj, kad zatrebam tu sam da pomognem ako mogu, kad mi zatreba pomoć da se ne ustručavam da je tražim..
Preselivši se u novi stan, istog sekunda kako smo zatvorili vrata našeg novog doma, nove komšije su nam objasnile da postoji i druga strana medalje. Zvono na vratima nas je prekinulo u raspakivanju kutija. Na vratima je bila cela svita – predsednik zgrade, podpredsednik naše lamele, blagajnik i pratnja.
Krenula su pitanja – Ko ste? – Šta ste? –Čime se bavite? – Koliko članova porodice? – Ko vam je ta plava, ako vas ima samo dvoje? (ta plava je bila naša kuma koja nam je pomagala da se raspakujemo) Pitanja su bila kratka, jasna, odsečna i unakrsna. Ilija Čvorović i Balkanski špijun su se odigravali pred našim vratima.
Objasnili su nam pravila življenja u toj zgradi – nema otvaranja vrata nasumično strancima (ok), kad vidite neko nepoznato lice u zgradi obavezno mu uzmite sve generalije – ko je, šta je, kod koga ide, malte ne koja mu je krvna grupa. Imate pravo na jedno parking mesto, ako nabavite još jedan auto, bez obzira što je parking večito prazan, moraćete da ga parkirate na ulici. Vrata od rampe na parkingu ne otključavate nikom, osim kad sami izlazite napolje. Trava se ne gazi. Deca komšija iz ulice ne smeju da se igraju na našem parkingu.
Zavrtelo mi se u glavi od silnih pravila. Pola nisam uspela ni da zapamtim, jedino što sam shvatila da je ideja o mom savršenom komšiluku iščilela brzinom svelosti i da se nalazim u gadnom okruženju. Pošto smo dobili sve direktive, ostavili su nas da se opasuljimo. Nije bilo dobrodošlice, toplih kolača ili kafe. Dobili smo pravila koja moramo da poštujemo pod pretnjom izvršenja.
Komšija Miško je bio najbolji vojnik cele te svite. Insajder. Tužibaba i neumorni špijun. Svako jutro je proveravao tablice parkiranih automobila. Ako dođe do nepodudaranja sa već postojećim spiskom, diže brisače, saziva vanrednu sednicu i zajedno sa predsednikom Guzom (kako ga od milja zovu stanari) ide od stana da stana da provere čiji je gostujući automobil, parkiran više od dva sata na parkingu? Iritirajuće. Zamislite slavite detetu rođendan i u sred zabave dolazi inspekcija sa spiskom zabranjenih automobila koji moraju da se preparkiraju…treba imati debele živce.
Druga disciplina u kojoj je takođe briljirao bilo je šikaniranje dece koja su se igrala isped zgrade bez pratnje roditelja. Viče na njih, objašnjava im kako ne smeju da se igraju loptom jer lopta je opasna stvar koja može da isprlja prozor ulaznih vrata zgrade,a mi plaćamo brisanje. Deca preblede kad ga vide.
Jednom sam bila svedok te scene, iako nije moje dete bilo u pitanju, imala sam potrebu da odbranim tuđu decu od tog Gargamela. – Komšija, ako Vam se nešto ne dopada, pozovite roditelje, nemate pravo da vičete na tuđu decu!, rekla sam prlično žustro. Dobila sam nazad salvu psovki, između ostalog i da sam luda žena i da mi mamu maminu. Posle toga ni dobar dan nije dobio od mene. Nikad više.
Rado je pratio putem kamera, koje su bile instalirane ispred svakog ulaza, šta se dešava, ko dolazi, kako ko otvara vrata. Tako je jednom prilikom komšinicu koja se vratila iz veće kupovine, pa je sirota zadnjicom i nogom pridržavala vrata dok je pokušavala sve kese da ubaci u ulaz zgrade, iznenada opomenuo glas sa interfona – Komšinice, vrata se pridržavaju rukom, a ne nogom i dupetom! Žena se štrecnula,traži pogledom ko joj se obraća, a ne pritrčava u pomoć. Komšija Miško. Veliki brat.
Omiljeno mu je bilo da šikanira slučajne prolaznike, kučkare, koji šetaju pse našom ulicom. Na njih je motrio sa svog prozorčića u potkrovlju, pa kad vidi da će kuca da zapiški pažljivo ošišan ukrasni dud, nije mu bilo teško da se do pojasa provuče kroz prozorče i poviče sa nebesa – Sklanjaj tu džukelu od mog duda!!! Ljudi se unezvereno okreću oko sebe, gledaju u nebo, traže ko im se obraća sa nebesa, pa kad ga vide kako visi sa prozora, odmahnu rukom, povedu psa i više ne zalaze u našu ulicu, jer tu žive ludaci.
Komšija Miško nije dugo poživeo. Naoko vitalan, pun života, srce ga je neočekivano izdalo. Dva meseca pred penziju. Bilo mi je žao iako ga nisam volela. Iako se jedino njemu nisam javljala. Shvatila sam da je bio usamljen. Deca ga nisu često posećivala. Možda je njegov bes i pogan jezik bio štit od usamljenosti…možda…ali svakako nije bio najbolji način.
Trava oko zgrade je i dalje uredno podšišana. Kontrolu oko automobila je preuzeo neko drugi. Sve je isto, samo njega nema, a činilo mu se verovatno da će bez njega biti potop. Pitam se da je znao da će tako brzo otići, da li bi se potrudio da stvori prijateljske odnose sa komšijama? Da ga ljudi rado pozdravljaju i sad da ga se rado sećaju? Verujem da bi.
Osećaj miline, kada ti komšija toplo poželi dobar dan ili ponudi pomoć u nevolji, je nešto čemu bi svako od nas trebao da teži da izazove kod ljudi. Da nas pamte po dobru, a ne po zlu, jer nikad se ne zna kad će sudija da zasvira kraj.
Kaka (Besenjak)
