Tri želje sultana Sulejmana

Život je toliko brz, a smrt je toliko nemilosrdna da treba živeti i radovati se svemu, ovde i sada. Ko zna da li ćemo sutra dočekati svitanje?

Svi su jednake pred licem smrti, i bogat i siromah. Smrt je nepristrasna… Ova priča naučiće vas da ceniti život, i svaki, sudbinom poklonjeni dan.

Ležeći na samrtnom odru, sultan Sulejman Veličanstveni pozvao je  glavnokomandujućeg vojskom da mu ispovedi svoje poslednje želje. To su bile samo tri želje.

1. Vladar je zaveštao da njegov sanduk nose najbolji lekari Osmanlijske imperije tog doba.

2. Druga želja je bila u tome da kad budu nosili njegov kovčeg, celim putem prosipaju zlatnike i drago kamenje.

3. Takođe, sultan je želeo da njegove ruke vire iz kovčega, kako bi bile vidljive svima.

Glavnokomandujući vojskom bio je zatečen onim što je čuo. Zapitao je Sulejmana o razlogu takvih želja, na šta mu je Veličanstveni odgovorio:

„Neka najbolji lekari nose moj kovčeg, i neka svi uvide da su, čak, i najbolji lekari nemoćni pred licem smrti.

Razbacajte moje zarađeno zlato. Neka svi vide da bogatstvo stečeno u ovom životu, u ovom svetu i ostaje.

Neka svi vide moje ruke i spoznaju jednostavnu istinu: čak i vladar sveta, sultan Sulejman Kanuni – odlazi iz ovog života praznih ruku“