Saosećanje… Vrlina koja otvara nebo za nas!
To sam negde, nekad pročitala i to mi je ostalo urezano! Svi mi u životu ponekad patimo… Ono što je u nama, mi ćemo dati i drugima. Tvrdo srce sudi, dobro srce saoseća i razume. Ljudi su skloni da osuđuju bez da razumeju.
Mi moramo prvo naučiti da vidimo svoje nedostatke i slabosti i moramo naučiti da ih prihvatimo… Tek tada ćemo moći da prihvatimo mane i nedostatke drugih ljudi i tek tada možemo razumeti i saosećati.
Imamo jedan život…I on nam je najbolji! Život je pun prepreka, problema, iskušenja…
Zato naše saosećanje može za mnoge biti kao most koji ih vodi preko tih prepreka i neuspeha života. Saosećanje je osnov naše ljudskosti.
Saosećanje je i naša obaveza! Obaveza da budemo dobri i obaveza da činimo dobro! Dobrota je ono što imamo u sebi i u svom srcu!
Saosećanje, takođe dolazi iz srca!
Naše saosećanje ublažava udarce od pada u životu koje je neko dobio…Od pada koji i nama može da se desi! Naše saosećanje je nekome i snaga i nada! A nada je snaga! Nada je verni pratilac života…
Osvetljava nam put, pomaže da nastavimo dalje… Nada je svetlost u milionima očajnih srca… Nada nam pomaže da živimo i letimo… Nada oživljava naše snove… Nada nam pomaže da stignemo i osvojimo najviši i najdalji cilj!
Vidite kako je sve to povezano? Našim saosećanjem, mi budimo i nadu. Mi dajemo snagu da se bori i preživi! Zato ne budite lažni, licemrni moralisti… Ne osuđuujte…
Prvo pogledajte u sebe i svoje mane i vrline, tek tada ćete razumeti i saosećati… Saosećanje je milost… Milost koja ne deli ljude i njihovu patnju… Ne deli ih na prijatelje i neprijatelje, na komšije i rođake, sunarodnike i strance…Saosećanje je naša obaveza kao humanih bića! Saosećanje je stvar srca!
Dokle god smo saosećajni , mi smo i ljudi… I ima nade za sve nas!
