Oni koji danas imaju 50+ godina predstavljaju prelaznu generaciju, generaciju između starih i novih normi. Nekada su u tim godinama pleli čarape i polako odlazili na groblje, a danas stvaraju istoriju i traže pravu ljubav. Još uvek nije jasno šta sa nama raditi, ali proces je započeo. Počelo je da se formira tržište ponuda, reklama postaje smislenija, novac gubi vrednost, a treninzi ličnog rasta uče nas ne kako da „zavodimo“ partnere, već kako da ih „uklopimo“ u sebe.
Tri teme me fasciniraju u ovom procesu.
Tinejdžeri više ne ratuju. Nemaju s kim. Roditelji su adekvatni, njihove glave i duše su zaokupljene istim značenjima koja se množe i zahtevaju odgovore. Mi tražimo, isto kao i naša deca, tražimo ono što nikada pre nismo imali u životu. Živimo u paralelnim stvarnostima, i pitanje „gde nestaje detinjstvo“ više nije aktuelno: detinjstvo je ovde, eto ga, igra se tu.
Standardi lepote se menjaju. Žene veličine XXL izlaze na pistu, slobodne i lagane tkanine su u trendu, štikle su rezervisane za mazohiste, a svesnost se ceni kao čvrste grudi.
Sreća sazreva. Danas niko ne veruje nasmejanim dvadesetogodišnjim ljubavnicima, prvim ludim zaradama i ranim brakovima. „Imaš ceo život pred sobom“, kažem četrdesetogodišnjoj ženi slomljenoj teškim razvodom. I ona mi veruje, a ne svojoj majci koja kuka „kome si sad potrebna“.
Što se tiče večnog života, još uvek nema jasnosti, ali ko zna, možda će ti isti tinejdžeri jednom pomešati par kapi u epruveti i doneti nam na tacni još 20-30 godina, a tada će se možda i unuci uhvatiti za epruvete, i eto, kraj starici s kosom.
Ovo govorim da treba ići u šetnju, a ne ostajati na kauču s knjigom, jer što je život duži, to je veća odgovornost za njegov kvalitet, pa…
