„Venčanje veka” održano je na ostrvu Skorpios 20. oktobra 1968. godine.
„Džon F. Kenedi je po drugi put umro“ odjekivalo je naslovima sveske štampe. Novi brak Aristotela Onazisa bio je za Mariju Kalas strašan udarac, od kojeg se do kraja života nije oporavila. U nizu tragedija koje su posle toga zadesile Onazisa, ona je sujeverno videla „moć sudbine” i neizbežnu osvetu.
„Najgore je što mi nije rekao da se ženi. Posle devet godina koje smo proveli zajedno, morao je da mi kaže ili se bar pobrine da to ne saznam iz novina. To je okrutno i nepravedno. Platiće mi za to, platiće oboje“- pisala je Marija Kalas.
Posle raskida s Onazisom, Marija Kalas se nije vratila na scenu. Umrla je u Parizu 1977. godine, u 53. godini. Onazis je proveo sa Žaklinom šest godina i umro je 1975. godine, ostavivši sve svoje bogatstvo ćerki iz prvog braka.
PISMA MARIJE KALAS ARISTOTELU ONAZISU
Prvo pismo
Nisi verovao da mogu da umrem od ljubavi. Znaj da sam umrla. Svet je zanemeo. Ne mogu više da pevam. Ne, pročitaćeš ovo. Nateraću te. Svuda ćeš čuti moj izgubljeni glas. Proganjaće te i u snu, opsedaće te, izbezumljivati, i ti ćeš se predati jer on može da osvoji svaku tvrđavu. Stići će te i u ružičastim zagrljajima lutkice Žakline. On će me osvetiti. Osvajao je hiljade, desetine hiljada, a povukao se pred tvojim medveđim uhom. Ali on će me osvetiti. Ne, nećeš se izvući.
Ispićeš do dna ispovest moga grla, koje grca od tuge. Glasa, koji je odbio da se javno uguši u ogorčenosti, smatrajući nemogućim da budem javno napuštena. Bio je svemoćan, Ari, i to ga je činilo gordim. Zato nije mogao da podnese tvoj podli šamar. Povukao se, ali znaj da ti neće dati mira. On će me osvetiti, moju javnu sramotu, moju sadašnju samoću bez deteta, koje mi je Bog tako kasno dao i koje si me ti – ti, Ari! – naterao da ubijem…
Drugo pismo
Sada se pitam: kako sam mogla da te cenim više od njega?! Tebe, koji čak nisi hteo da ideš na moje nastupe, koji si se smejao mojoj strasti da slušam sopstvene snimke! Tebe, koji si bio potpuno nezainteresovan za moj život, previše lenj da odslušaš snimak mog debija u Areni di Verona, kada dvadeset pet hiljada gledalaca, izbezumljenih od oduševljenja, tri i po sata disalo u ritmu mog glasa. Pitam se kako sam mogao da ti se potčinim, kako sam mogla da dozvolim da raspolažeš sa mnom?
Poslušno sam skidala sočiva pre nastupa – sočiva, bez kojih ništa ne vidim – samo da ti ugodim! Sećaš li se zore na jahti, jutra boje jorgovana, kad si me s dlana pojio gorkim grčkim vinom? Tada si rekao da nema lepšeg trenutka. Bože, kako si jadan… Poznavala sam ljubav veću od te koju si mi otkrio. Bio je to moj glas. Glas, koji su svi nazivali božanskim, a koji si ti slušao žvaćući žvaku od dosade…
Treće pismo
Ari, na svetu nema ničeg lepšeg od trenutka uoči onog kada sam počinjala da pevam – trenutka žarke molbe publike da se rodi zvuk. Kunem se, to je više od lude ljubavi na talasima Egejskog mora, jer su me oni – oni, Ari – želeli i kad si me se ti odrekao. Da si znao šta znači veliki pojam „teatar“, shvatio bi šta znači oduševiti dvadeset pet hiljada gledalaca za jedno veče. Poludeli su sa mojom „Normom“, ne znajući da pevam o sebi.
Ponekad mi se činilo da moj život ponavlja njenu žalosnu sudbinu. Ni ja, Ari, kao ni ona, nisam živela, već sam služila Velikom. I ja sam mu sve žrtvovala. Mrzim te, Ari. Naterao si me da ubijem nadu koja se začela u meni. Da se rodila, ti ne bi otišao Žaklini. Čak i da si otišao, ostali bismo zajedno…
Četvrto pismo
Nemam šta da ti kažem. Nemam o čemu da pevam. Zato ćutim, Ari. Toliko godina nisam imala kome da se žalim – odvikla sam se od tešenja. Mogla bih da utešim tebe slanjem ovih pisama. Bilo bi ti drago da znaš kako sam se sve ove godine sećala svakog dana… Ali neću ih poslati. Spaliću ih. Marija Kalas ne šalje ljubavne izjave čoveku koji ju je izdao. Trpi, Ari. Trpi, kao i ja. Trpi, ljubavi moja. I usamljenost ima granicu. Njeno ime je smrt.
…Bože, kako želim da se naslonim na tvoje rame. Ari, ti si bio jedini čovek pored koga sam se osećala slabom. I jedini koji je raspolagao sa mnom iz čistog hira, a ne iz računa…
Čitajte „Belo samoubistvo“: kada jedeš, hodaš, dišeš, ali više ne živiš
