Kada proživljavamo ove trenutke, tek onda shvatamo šta je istinska sreća.
U dva sata ujutro čujem sitne korake malih nogu: ćerkica je ušla u moju sobu. Ležim mirno i jedva dišem. Možda će se vratiti u svoj krevet i neće me razbuditi, pospanu i umornu..
– Mama, mamice – zove malo promuklim, tek probuđenim glasom.
– Molim… Šta se desilo.. – jedva odgovaram, ne skrivajući svoje razočarenje.
Ona zastaje, njene okice sijaju pri slabom svetlu.
– Mama… Ja tebe volim..
– A ja tebe. Još jače!
Leže pored mene, i odmah je zaspala.
Njene reči i dalje vise u prohladnom noćnom vazduhu. Kad bi samo mogla da ih dodirnem i da ih ugrabim, uhvatila bih ove reči i pripila ka svojim grudima.. U vazduhu još treperi njen nežan glas, koji šapuće najbolji reči na svetu: volim te. Osmeh dodiruje moje usne i ja polako izdišem, plašeći se da uspomena ne nestane.
Jednog dana će ova mala devojčica postati žena, a sinčić muškarac… Jednog dana ću moći da se istuširam na miru… Jednog dana ću moći opušteno da popijem kafu i napokon pročitati svoju omiljenu knjigu do kraja… Jednog dana ja ću izaći sama iz kuće, bez brige da me neko iščekuje. Ali danas, ja dajem NJIMA sebe.
Umorna sam, ponek mi ponestaje snage… ali znam da me TAKO vole, i da sam im TAKO potrebna. I verujte mi, ovo su Najbolji Trenuci Mog Života.
