Nije imala izvorno veličanstvenu figuru, niti urođenu gracioznost, a kamoli duševnu energiju. Svoju ženstvenost i veličanstvenost stvorila je sama. Posvećenost s kojom je „oblikovala“ svoj lik bila je impresivna…
Međutim, ni samog imena Marilyn Monroe nije bilo. To ime je odabrano u filmskom studiju „XX vek Foks“ za dvadesetogodišnju Normu Džin Doherti. Kao novo zvučno ime, 1946. godine potpisala je ugovor s ovim najvećim holivudskim studijem.
Kada su birali pseudonim za statiranu glumicu, koja nije bila dovoljno visoka i bila je nešto punačka, radnici kompanije nisu ni slutili da je pred njima jedna od najsvetlijih zvezda svetske kulture dvadesetog veka, čiji se lik i dalje može naći u savremenom umetničkom, muzičkom i modnom svetu.
Kratak i blistav život glumice tera nas da se setimo legende o tome kako osoba koja promeni ime koje joj je dano pri rođenju prihvata izazov sudbine, ulazi u borbu s njom.
Dvadesetogodišnja Marilyn zaista nije bila klasično lepa. Sa svojih 162 cm visine težila je više od šezdeset kilograma, obim grudi je bio isti kao obim kukova, 96 cm. Ali najvažnije od svega – u njenim očima bilo je toliko tuge i usamljenosti. Bila je isprepletana kompleksima. Kasnije će jedan od njenih bliskih kritičara napisati:
„Biti nepopularan u 25. godini, ili u 35, ili u 45, podnošljivo je ako su vas voljeli u 5. godini. Reći da Marilyn nije bila voljena u detinjstvu – to je reći vrlo malo“.
Njena majka bila je montažerka u Holivudu. Bila je čudna i nepredvidiva žena koja je tvrdoglavo odlučila da će njena kći postati filmska zvezda: dok je još učila da hoda i izgovara prve reči, majka bi joj podizala obrve, rumenila joj obraze, pravila čudne frizure. Majčine igre nisu dugo trajale. Norma Džin nije znala svog oca i nije se sećala majke – bila je još premala kada je majka završila u psihijatrijskoj bolnici.
Ali zauvek je ostala u sećanju – gorčina usamljenosti koja je oblikovala njen karakter. Devojčicu su prebacivali iz porodice u porodicu sve dok je nisu predali u dom za nezbrinutu decu. Na šetalištima bi pristojna deca, koja su šetala sa dadiljama, pokazivala prstom u njihovom pravcu i vikala:
„Idu siročići, siročići!“.
U tom trenutku devojčica je jasno shvatila da će u životu morati da se osloni samo na sebe. Sve što postigne biće plod njenih sopstvenih napora.
Iz doma za nezbrinutu decu je spasila prijateljica njene majke, ali Norma je već pretrpela previše da bi zadržala dečju radost u duši. Imala je tužne oči četrnaestogodišnje starice. Usvojena majka je bila iznenađena ozbiljnom strašću devojčice prema samoobrazovanju. Norma je satima kopirala poze, vežbala osmeh poput Marlene Ditrih, podizala glavu kao Greta Garbo, neumorno ponavljala hod junakinja poznatih filmova.
Prva samostalna pobeda bila je oslobađanje od urođenog mucanja, koje se pogoršalo nakon doma za nezbrinutu decu. Devojčica nije mogla izgovoriti dva uzastopna slova bez zapinjanja. Ispravljala je svoj nedostatak tri godine. Pod tutnjavom lonaca, razgovorima u susednim sobama, glasno je čitala stranice teksta, pokušavajući da prekine buku. Ponekad je „šumnu pozadinu“ stvarala tekućina u kupatilu, koja je prekrivala pesmu i spore jasne monologe upućene praznim zidovima. Do šesnaest godina, bez pomoći logopeda, izlečila se od mucanja.
Oslobađanje od govornog defekta nije je učinilo srećnom. I dalje je osećala da joj jednostavno niko nije potreban. Večeri je provodila u „Školi šarma“, a danju radila u fabrici. Tamo je fabrički novinar napravio njen prvi snimak koji je dospeo na stranice časopisa. S tim časopisom Norma Džin se pojavila u agenciji „Plava knjiga“, želeći da postane foto-model. Počela je da reklamira kupaće kostime.
I kako bi izbegla da bude bačena preko palube kao većina foto-modela, počela je da razvija svoju fleksibilnost. Kopirala je pokrete pantomime glumaca, ponavljala plesne korake, vrtela se na visokim štiklama. To nije bila igra ili zabava. Naprotiv, bili su to ozbiljni treninzi nakon kojih bi se iscrpljena spustila u hladnu kadu i jedva „dopuzala“ do kreveta.
Svako jutro i svako veče po pola sata držala je noge podignute uz zid. Kasnije su je novinari zasipali pitanjima:
„Odakle vam takva fleksibilnost? Gde ste naučili tako sjajno da se krećete?“.
Marilyn je odgovarala samo jednom rečenicom:
„Naučila sam da se krećem kada sam se rodila, i hodati kada sam imala godinu dana, i od tada ne uzimam nikakve lekcije“.
Ceo svoj život se plašila da ponovo ne postane nikome potrebna i vrati se u detinjstvo puno očaja i usamljenosti. Možda zbog toga je sate provodila popravljajući svoj izgled, čineći ga neprimetnim za druge. Sa svojom upornošću, brusila je svoj izgled, dajući mu šarm i izražajnost. Odnosila se prema svom licu kao umetnik prema platnu koje stvara: popravljala je kosu, lepila trepavice, lakirala nokte. Skrivala je svoje nedostatke pomoću majstorskog šminkanja. Tu veštinu učila je sama, ne verujući nikome svoj izgled.
Jednom je iznenadila fotografa koji ju je zatekao u čudnom zanimanju: Marilyn je sedela s šminkom u rukama, a ispred nje je bio otvoren udžbenik anatomije. Usavršavala je tajne šminkanja. Tek poslednjih godina, samo izabranim frizerima i maserima poveravala je svoje lice i telo. Na staklu u kupatilu ispisivala je izreke crvenim karminom koje su joj pomagale da živi. Prepisivala ih je iz knjiga ili ih je sama izmišljala: „Ne očekuj više nego što možeš postići“, „Sujeta ubija“ ili „Ne uznemiravati, već uznemiriti.“
Marilyn se hranila vrlo čudno. Bila je potpuno ravnodušna prema hrani, mogla je ceo dan piti samo svoj omiljeni sok od narandže. Novinarima je odgovarala: „Ne pridajem veliki značaj hrani i mrzim restorane – tamo ima previše ljudi. Zašto delikatesi? Postoji rendana šargarepa, sirova jaja i mleko. To je ono što jedem.“
Nikada nije jela po satima, mrzela je prljave tanjire i miris sudopere. Stoga je više puta dnevno otvarala frižider – i gricnula komadić mesa, umočila prst u malo maslaca, zagrizla jabuku, otkinula komadić sira. Do večeri, proizvodi u frižideru izgledali su kao da su ih napali miševi. Današnji nutricionisti to bi nazvali deljenom prehranom.
Marilyn je uvek dolazila na javna mesta izuzetno sveža i doterana. Ali uvek je kasnila. „Bolje je zakasniti, ali doći u punom sjaju. U svakom slučaju, volim da ne žurim. Naše vreme je previše užurbano. A lepota i savršenstvo zahtevaju vreme i ne žurbu. Imam jednu želju – stalno težiti savršenstvu.“
Koliko god vešta bila složena šminka – glavna poteškoća bila je u tome što nije bila uočljiva – toliko je jednostavna bila njena odeća. Istina, pri njenom oslepljujućem izgledu, niko to nije primećivao. Haljine Marilyn, izložene na aukciji nakon njene smrti, iznenadile su svojom jednostavnošću i lakonskim krojevima.
Za Marilyn, lepota je bila sinonim za prirodnost. „Mislim da su lepota i ženstvenost bezvremenske, a privlačnost se ne može stvoriti veštački. Prava privlačnost uvek proizlazi iz ženstvenosti.“ A prirodnost – to je savršenstvo tela i lica, a ne odela koja je nosila vrlo nemarno. „Nikad ne nosim korzete i što ređe nosim grudnjak.“ Smatrala je da korzeti i steznici su oklopi koji spljoštavaju figuru i čine je beživotnom.
Holivudski kozmetičar je potvrdio da je zaista retko nosila grudnjak iako je imala velike grudi, ali nikad nije bila ni vulgarna ni prosta. Ako bi haljina zahtevala da se linije grudi fiksiraju, nosila je mali grudnjak, jako dekoltiran, koji se držao na dve tanke trake. „Lepota tela – prirodni dar, ne može se uništiti i prezirati.“
Njena najveća strast bile su parfemi „Šanel № 5“. Na pitanje: „U čemu spavate?“, bez oklevanja je odgovarala: „U „Šanelu № 5“. Prirodno smeđa, Marilyn je izabrala da bude plavuša, stalno je farbala kosu i izbegavala sunčeve zrake, nikad se nije sunčala – „volim da budem potpuno plava, bojim se sunca.“
U detinjstvu joj niko nije rekao lepe reči. Celo je vreme ostala nesrećna devojčica koja je tražila razumevanje i saosećanje, izazivajući interes za sebe. Čak je i u poslednjem intervjuu nazvala sebe napuštenim detetom. Dvaput je pokušala da ima svoje dete. Oba puta neuspešno.
Čudno brzo je nalazila zajednički jezik s decom, bila im je posvećena. „Devojčicama, naročito devojčicama, treba uvek govoriti da su lepe i da ih svi vole. Ako budem imala kćerku, uvek ću joj govoriti da je lepa, češljati joj kosu dok ne zasija i nikad je neću ostavljati samu ni na minut.“
Današnji psiholozi dolaze do istog zaključka – dete koje nije voljeno u nežnom detinjstvu, nosiće tu duševnu traumu ceo život. Velika Marilyn to je znala iz prve ruke. Talas usamljenosti bi je preplavio – zvala bi poznanike, govorila da je nesrećna, da je izgubila san. Oni nisu razumeli kako je moguće biti nesrećan s toliko slave, novca i opšte ljubavi. Marilyn Monroe je umrla od predoziranja tabletama za spavanje. Još uvek nije poznato šta se zaista dogodilo…
