Dragoj prijateljici…

Draga prijateljice,

Ne moraš mi ništa objašnjavati. Vidim da ti je teško. I znam, traje to već neko vreme. Osetim tvoj bol, primećujem tvoju patnju. Patim ja zajedno sa tobom, mada ti to ne znaš. Gledajući tebe, setim se sebe. I ja sam nekad bila na mukama. Vrati mi se taj grozni osećaj samlevene duše. Taj odvratni osećaj bespomoćnosti. Ne možeš ništa, a život te stisnuo, guši, ne da ti mira. Znam da sada ne vidiš izlaz. Sada si zamotana u crno.

Ali moram ti nešto reći, iako ti to u ovom trenutku možda ne želiš da čuješ. Sve je u tvojim rukama. Uvek je i bilo. Kao što je bilo i u mojim onda kada je meni bilo teško, iako ja to tada nisam znala. Nekako, svi mi svojim crnim mislima, strahovima, kompleksima i nesigurnostima privučemo sve ono loše što nas zadesi.

Nemoj odmah odmahivati rukom, nemoj se mrštiti. Daj ovoj misli makar pola šanse. Ako prihvatiš teoriju da imaš moć da sama sebi zagorčaš život i prihvatiš tu ogromnu odgovornost koju ona nosi, onda ćeš ubrzo shvatiti da imaš isto toliku moć i da ga popraviš, zar ne? Pomisli, samo na tren, šta to znači. Pomisli samo koji je to potencijal – tebi na raspolaganju.

Podvuci crtu. Sve što je do sada bilo i sve što te sada kida, rezultat je prošlosti –  tvojih davno prošlih misli, davno usvojenih stavova, davno izgovorenih reči. Ako uspeš sve to da zaboraviš, baciš u đubre i kreneš napred, praćena novim mislima, svežim stavovima, konstruktivnim rečima i delima, ova luda sadašnjost uskoro postaće prošlost, koje ćeš se ponekad setiti samo kako bi likovala nad svojim uspesima. Da, toliko je jednostavno. Za nepoverovati, je l’ da?

Znamo dobro i ti i ja koliko si jaka, izdržljiva, sposobna, pametna. Sigurna sam da nećeš dozvoliti teškim vremenima da te obore. Uostalom, teška vremena dođu i prođu, a ti ostaješ. Meni izgledaš kao Mont Everest, koji stoji uspravno, ponosno i visoko, i strpljivo čeka da prođe oluja, dođe sunce da ga ogreje i napuni energijom kako bi opet hrabro i dostojanstveno sačekao sledeću oluju. Ali, sledeća neće biti tako strašna, neće delovati tako bezizlazno.

Neće, jer ćeš znati koliko si jača, mudrija, moćnija postala u međuvremenu. Znaćeš da, ako tvoj život zavisi od tvojih misli i reči, imaš moć da ih kontrolišeš, da njima upravljaš. Znaćeš da, sledeći put kada se zapitaš šta si Bogu zgrešila, to ne treba da radiš, jer je to recept za propast. Zaustavićeš taj nalet mentalne destrukcije, staviti prst na čelo, i sebi reći – „Ma, mogu ja to, da ne mogu da prevaziđem ovu prepreku, ne bi ona stajala ispred mene“. Sa tom mišlju ćeš krenuti sa dna, verujući da ćeš do vrha sigurno stići, i to kao pobednik.

Poslušaj me. Prikupi snagu, gomilaj optimizam i veru. Ne daj sumnjama da te šutiraju, strahovima da te šamaraju. Dok se penješ, ne gledaj sa strane, skoncentriši se samo na cilj. Ne dozvoljavaj sebi da pronalaziš opravdanja. Zaboravi koja je godina, zaboravi na to kakva su vremena, šta drugi misle ili govore. Zaboravi gde živiš. Zaboravi sva pravila i sve „istine” kojima su te pumpali ceo život. Gde piše da život mora biti težak? Gde piše da pošten čovek ne može da uspe? Gde piše da ti nisi ta koja će pobrati sve lovorike, da nisi baš ti ta koji će pomeriti svet?

U nama živi suludo snažna sila koju ne poznajemo; ne možemo ni da je definišemo. Ta sila dovela te je na ovaj svet sa nekim razlogom, sa nekom svrhom koju samo ti možeš da ispuniš. Znaš ti to dobro. Osećaš iznutra.

Napravi čistku u glavi. Izbaci sve negativno i sve što te vuče dole. Ne brini, lako ćeš te misli prepoznati. To su one što te čine nervoznim, uplašenim, nedostojnim, malim. Deportuj ih. Zameni ih novim, konstruktivnim, moćnim. I onda čekaj i gledaj, samo posmatraj kako se čuda dešavaju. I javi mi se, da likujemo zajedno.

Bojana Čupić