Jutros baš u teretani pored mene prođe mlad, mnogo lep momak, ali mu fali levo oko. Zaista nisam namerno, ali pogled mi se vratio na njega da mi se oči uvere da njegovog oka zaista nema. On je to, nažalost, primetio. Baš mi je bilo krivo. Vidi se po njemu da mu je teško. Sklanja pogled.
Došlo mi je da mu priđem i kažem:
– Slušaj, nemoj da se osećaš loše, svi mi imamo nešto, samo ti se čini da su svi ostali savršeni, a da samo ti imaš falinku. Ja imam fleku na licu koju dvadeset i pet godina uporno krijem šminkom. Toliko sam se izveštila da ljudi ne mogu da veruju da ima nešto ispod, kad im kažem.
Imam veliku zadnjicu i male grudi, baš suprotno od standarda. Koliko i ma punačkih, krivinogih, klempavih, smešno građenih? A šta da kažu invalidi, ljudi u kolicima, ljudi koji su ostali bez ruku, nogu?
Nagnalo me sve to na razmišljanje.
Hodamo ulicama praveći se da smo savršeni. Krijući svoje mane, svoje nazovi falinke, glumimo da smo bolji od drugih. Prijateljima se otvaramo. Oni često znaju za puno naših „nedostataka“. Imamo razne probleme zbog kojih nas je sramota.
Neko pije, neko nekontrolisano jede, neko gura prste u grlo da se ispovraća posle dobrog obroka, neko vrti kosu, neko gricka nokte, neko se drogira, neko priča sam sa sobom u tajnosti svoje sobe. Svi imamo nešto! Ali zašto se krijemo? Zašto svoje nesavršenosti krijemo od ljudi sa njihovim nesavršenostima?
Zašto prvo moramo da steknemo bezgranično poverenje u onoga kome se otvaramo? Ja krijem moje od tebe, a ti kriješ tvoje od mene, a kad se dobro upoznamo priznaćemo jedno drugom kako smo oboje nesavršeni.
Zašto moramo da delujemo snažnije, zdravije, opasnije, sposobnije nego što jesmo? Kada bismo svi poskidali maske, pospuštali zidove, niko ne bi morao da se pretvara i glumata. Zar ne?
Usput, samo da kažem, u teretanu idem zašto što fizička aktivnost, tri puta nedeljno, stvara nove sive ćelije. Ni ne pokušavam da oslabim. Mnogo volim da klopam.
