I hajde sada – pokušaj da objasniš jednoj ženi koja je sve naučila sama da radi, da stane, da malo uspori, da prepusti deo tereta onome kome taj teret i pripada. Objasni joj kako da spusti rukave… da više ne mora da vuče, tegli, da nabija žuljeve na rukama. Nauči je da izgovori: „Ne mogu. Ne znam. Neću.“
Možeš li pronaći prave reči da shvati kako više ne mora da bude ta koja hrani, radi, štiti? Postoji li način da joj sve to objasniš, a da ti ne odgovori: „Takva sam. Navikla sam tako…“
Navikla je da može sve, da hoće sve. Da zasuče rukave, vuče, grabi, gura, udara ako zatreba.
Navikla, jer je život nije mazio. Nije joj pružio mnoštvo opcija. Imala je samo jednu – da bude takva!
Navikla je da bude žena, majka… i otac. Ruka koja hrani, ali i brani.
Navikla da odguši zapušene cevi, da sama pregura sav nameštaj po kući, da kopa, kosi.. i vodu nosi.
Navikla je i na njegovo zadirkivanje kad bi se pohvalila nekim „muškim“ poslom. I na njegovo: „Mogao sam ja.“
Na njegovo, kroz osmeh: „Opet si pomerila krevet“, i njeno: „Ahaa!“
Navikla i na: „Polako, ugušićeš me…“ Jer ona, i kad grli – grli iz sve snage.
Navikla. Toliko da bi ponekad i sama sebi opalila šamar…
Ali ne zna… ne može… i neće. Jer je takva.
– Danijela Borić
