Dok trepneš, ispadaju iz tvog krila, iz naručja, udalje se od tvog brižnog pogleda.
Prestanu da tepaju, da ruše, da prave haos.
Prestanu da diraju utičnice, mažu se kremom i šaraju flomasterima po zidovima…
Zato ih grlite. Mazite. Ljubite. Cmačite dok god vas puste.
Pustite ih da gmižu po podu, da vuku pelenu za sobom. Neka i išaraju zid.
Neka razvuku sve šerpe iz fioka, neka ustaju i padaju, pa i da zarade poneku modricu.
Spavajte s njima, uvucite ih u svoje ćebe u pola noći, pomirišite im kosicu.
Spustite poljubac na te njihove usnule trepavice.
Neka bude i jutarnjih stopala na vašem licu, prosutog mleka, mrvica po tepihu, zalepljenih žvaka u kosi, blatnjavih ručica i garderobe koja izgleda kao da su je vukli kroz blato – iako ste ih malopre presvukli.
Neka bude i umora, i nespavanja, i trčanja do kupatila dok vam kucaju na vrata jer ih baš tada nešto muči.
Jer – sve to prođe. I prođe brzo.
Okrenete se, i oni već negde žure – svojim putem, svojim životom.
A vi ostanete sa željom da ih još jednom privijete, poljubite, zadržite.
I možda im jednog dana budete išli na živce, ali znaće… znaće zauvek koliko su bili voljeni kad im je to bilo najpotrebnije.
Ma šta ih kroz život snašlo – vraćaće se tamo gde su sigurni.
Tamo gde su najvoljeniji.
Vama.
