Danas sam otišla po ćerku u školu. Dok sam je čekala, nehotice sam čula razgovor majke jedne devojčice sa učiteljicom. Za to vreme se devojčica polako oblačila nedaleko od njih. Učiteljica je bila vrlo nezadovoljna devojčicom:
– Nemirna je, ne voli matematiku, stalno gubi olovke. Samo skače okolo, ne prestaje. Znate, ovo je škola, a ne vrtić.
Majka je slušala učiteljicu i bacala ljutite poglede na svoju ćerku.
– Čuješ li ti ovo, Tanja? Dolazi ovamo!
Tanja je za to vreme nevoljno navlačila ljubičastu jaknu. Zatim se dugo borila s kapom, šalom i rancem. Na kraju je nerado prišla.
– Razumeš li ti o čemu pričamo? Kako se to ponašaš? Moraću sve da ispričam tati.
Devojčica je ćutke gledala u svoje čizme, ljubičaste kao i jakna.
– Može i otac da dođe u školu, sve ću mu ispričati – nastavi učiteljica.
– Odlično! Čuješ li, Tanja? Tata će ti sutra doći u školu! – pobedonosno završi majka.
Tanja je nastavila da posmatra čizme. Tako sama, naspram majke i učiteljice. A one udružene, s druge strane. Zajedno protiv nje, kao da su neprijatelji.
U toj situaciji, ja sam niko i ništa. Ne znam ni mamu, ni devojčicu, ni učiteljicu, a kamoli tatu devojčice, koga su hteli da sutra dovuku u školu.
Ali znam jedno! U trenutku kad se udružiš s nekim protiv svog deteta, makar i na trenutak, čak i zbog sitnice i iz sasvim opravdanog razloga – u tom trenutku gubiš dete.
Ne možeš biti na suprotnoj strani. Ne možeš igrati za suprotni tim.
Nikada. Čak i kada je dete hiljadu puta krivo. Kada ste na istoj strani, onda je to vaš zajednički problem i zajedno ćete ga rešavati. Inače dete ostavljate na cedilu.
Sve što je u tom trenutku potrebno jeste da stanete na stranu deteta. Čak i fizički. Napravite korak, sa sve svojom zbunjenošću i nelagodom, i pređite na njegovu stranu. Stanite pored deteta. Ne budite na suprotnoj strani – već uz njega. Morate!
Budite zajedno u tome.
Da, Hjustone, imamo problem. Gubimo olovke i ne volimo matematiku. I skačemo. Hjustone, jesi li ti zec, kad toliko skačeš?
Ali zajedno smo. Ljubičasta ekipa.
Lepo i tačno. Hvala!
Poucno
Ne slazem se sa uglom posmatranja ove situacije. Ne slazem se da roditelja treba bezuslovno da bude na strani deteta, on je tu da pokaze sta je dobro, a sta lose ponasanje i treba da bude na pravednoj strani. Ako se ponasamo kao sto je napisano u tekstu, dobijamo decu koja ne znaju sta je postovanje, autoritet…. A takvih je sve vise! Deca ne znaju da postuju roditelje, a kako onda da pricamo o uciteljima, sutra i predpostavljenima i sto je najgore o partnerima
Ako ti smatras da je neko tvoj neprijatelj kada te kritikuje zbog gresaka, onda si stvarno promasila poentu situacije.
Ovo je apsolutno tačno.Reakcija majke je neadekvatna , a učiteljica je totalno promašila profesiju , ovo nije pedagoški pristup…Pravilna reakcija učiteljice bi bila da majci u četiri oka saopšti informaciju da njeno dete nije najbolje fokusirano na zadatake iz matematike , da skače na času .Detetu možda ne leže prirodne nauke , ili mu nije na pravi način predstavljena matematika ili je možda dete hiperaktivno .U svakom slučaju postoji rešenje .Ili dodatni rad u toj oblasti ili drugačiji pristup , a za hipeaktivnost odgovarajući sport …Nikako da se dete grdi ili stresira , već mu je dovoljno teško što je u toj poziciji…
Toliko mi je žao devojčice, ubiše dete u pojam, put do pakla… Bilo bi dobro reagovati nekako u ovakvoj situaciji, pričati sa pedagogom, psihologom i direktorom u školi, pa na sastanak i majka i otac i učiteljica da i njih neko prevaspitava
Sramotni tekst. Naručen da ponizi mamu, učiteljicu, tatu, autoritete. Zaboga, devojčica nezainteresovano oblači jaknu ili čizmice. Princeza, niko ne sme da joj uputi kritiku… Fuj!
Kakva glupost od teksta!