Svi se umaramo, i ne samo u fizičkom smislu, tako, da ponekad, ostajemo bez snaga. Imamo želju odustati od svega, predati se, okrenuti se od celog sveta. Ali, to svakako, nije izlaz. Pročitajte ovaj tekst, koji će pomoći da na umor pogledate malo iz drugog ugla. Duboko udahnite, čitajte i delujte.
Svet u kojem živimo, veoma iscrpljuje. On nije zahvalan.
Umorni ste, čak i od toga što živite u njemu. Umorili ste se jer previše volite, brinete, dajete se svetu, koji ništa ne pruža zauzvrat. Umorili ste se od neizvesnosti. Od monotonije svakodnevnog života.
Nekada ste bili puni svetlih nada, optimizam je nadmašivao cinizam, bili ste spremni davati iznova, i iznova. Ali, slomljeno srce, neispunjeno nekim obećanjem, neuspeli planovi – sve vas je to, postepeno, vraćalo sa nebesa na zemlju.
Svet nije uvek bio dobar prema vama, i gubili ste više, nego što ste dobijali, a sada više nemate nikakvu inspiraciju da to ponovo pokušavate…
Istina je da smo svi umorni. Svako od nas.
Nakon određenih godina, svi smo sve više armija slomljenih srca i bolnih duša, koji očajno traže harmoniju.
Želimo više, ali previše smo umorni da tražimo. Ne sviđa nam se gde se sada nalazimo, ali suviše smo uplašeni da počinjemo nešto ispočetka. Treba da preuzmemo rizik, ali bojimo se da se sve oko nas može, jednostavno, raspasti. Na kraju krajeva, nismo sigurni koliko puta ćemo moći početi sve iznova.
Umorni od igara, koje igramo, laži koje pričamo, nesigurnosti koju pružamo jedni drugima. Mi ne želimo stavljati masku, ali i ostajati naivnim budalama, takođe, nam se ne sviđa. Preostaje nam da igramo mrske uloge i pretvaramo se, jer nismo sigurni u svoj izbor.
Znam koliko je teško nastavljati nešto raditi, i pokušavati preduzimati nove i nove akcije kada su mentalne snage na izdisaju. A oni optimistični ideali, negovani nekada, sada izgledaju beznadežni i glupi.
Ali, evo šta ja predlažem, kad ste već toliko blizu predaji: napravite još jedan pokušaj, poslednjim atomom snage.
Mi mnogo više volimo život, nego što možemo da zamislimo, i to je neosporna istina. U stanju smo da dajemo više ljubavi, više nade, više strasti, nego što dajemo sada. Želimo momentalne rezultate, i predajemo se, ako ne vidimo efekte. Osećamo razočarenje zbog nedostatka povratne informacije, i jednostavno, odustajemo od svih pokušaja.
Shvatite da niko od nas ne može biti inspirisan svaki dan. Svi se mi iscrpljujemo. Svi mi padamo u razočarenja. Svi se umaramo. Činjenica, ako ste na izmaku snage i umorni ste od života, uopšte ne znači da stojite u mestu.
Svaki čovek, kojem ste se ikada divili, barem jednom je osetio poraz u potrazi za svojim snovima. Ali, to ga nije sprečilo da ostvari svoje ciljeve. Ne dozvolite sebi da odustanete bez obzira šta god da ste radili, da li su to svakodnevni rutuali, ili pak, realizacija grandioznih planova.
Kada ste umorni, krećite se polako. Krećite se mirno, bez žurbe. Ali ne zaustavljajte se. Umorni ste iz sasvim objektivnih razloga. Umorni ste, jer mnogo toga želite da radite i menjate. Umorni ste, zato što rastete. I jednom, ovaj rast moći će vas zaista nadahnuti.
Bas tako se osecam, malo bolesno, zabrinuta za egzistenciju i uplasena da necu moci ni sebi ni deci da nadoknadim prazninu nastalu gubitkom muza i oca. Pomisao da nisam neke stvari zapocela dok je on bio tu, a hrabrio me je i podrzavao, sada bez njega razdire me. Uvek sam znala da postoje pravi trenutci da nesto zapocnes, a sada kada mi se cini da je taj trenutak prosao – moram sama dalje. Znam samo da moram a kako…
To je zato što je planeta zemlja čistilište. Nema raja, nema pakla, jednostavno ne postoje. Ovde čistimo duše. Zato se mučimo, patimo, tugujemo, plašimo se…. Pogledajte život svakoga od nas, nema samo uspeha i sreće. Čak toga ima najmanje. ALi zato razočarenja, promašaji , neuspesi , neprilike, koliko god hoćeš. Jednostavno okajavamo grehe iz prošlih života. I dok ih god ne speremo, vraćaćemo se na zemlju. Kako živeti život? Opušteno. Ne može da se promeni suštinski ništa. Ljudi smo. Prepuni mana i felera.