Ne žurite da bacite razbijenu stvar.
Kažu da je držanje u kući puknutog posuđa- loš znak. Ali, ponekad, postoje stvari koje ne čine materijalnu, već duhovnu vrednost – uspomenu na voljenu osobu, recimo, ili poklon od nekoga dragog.
Čak, kada su takvi predmeti, stari, neupotrebljivi ili slomljeni, i dalje ne želite da ih bacite.
Za takve uspomene- šolje, tanjiriće, figurice i druge stvari, predlažem da isprobate način organskog lepljenja, rekla bih, čak, i «zarastanja» posuđa.
Kod ove metode, delovi sudova se, čak, ne slepljuju, a srastaju kao polomljena kost.
Evo šta treba da uradite:
Dobro operite napukla mesta, i sastavite dve polovine.
Spojte ih gumicom, ili omotajte koncem.
Stavite u odgovarajući sud u koji, u potpunosti, može stati ta posuda, prelijte mlekom. Ostavite 3-4 dana na sobnoj temperaturi. Mleko će, naravno, uskisnuti, što nam i treba.
Ako je stvar dugo stajala razbijena, u pukotine se nahvatala prašina, potamnela je, ali će prilikom lepljenja posvetleti. Ako odmah, nakon razbijanja, slepite predmet,trag praktično neće postojati.
Iz ovakve šolje, naravno, nećete moći da pijete, ali uspomena na voljenu osobu ostaće zauvek.
Ima puno dobrih savjeta.
Kao japanska tehnika vabi-sabi. Čitala sam o tome na sajtu Srbijaspace.rs. Kažu da Japanci ne samo što zalepe, nego čak i oboje te spojeve i pukotine u zlatno, da istaknu njihovu lepotu, jer lepotu nalaze u nesavršenom. Ta tehnika se, čini mi se zove kintsugi. Oni ne žure da odmah bace ono što se polomi. Mi bacamo iz sujeverja, jer nam to „sluti na sirotinju“.