Moja baka je jednom rekla:
„Ne dozvoli da ti tiganji sjaje jače od tebe. I ne shvataj kućno spremanje preozbiljno.“
Kao mlada supruga, često sam trošila sate i sate da sve u kući blista – da je slučajno neko nepozvan ne uđe i ne pomisli nešto pogrešno. Bila sam zarobljena u toj potrebi da budem „domaćica za primer“, dok su oni zbog kojih sam to radila – uživali u životu. I niko se nije pitao kako sam. Niko nije dolazio. Svi su bili zauzeti sopstvenim srećama.
Tada sam se setila bakinog saveta. I shvatila:
Ne moram nikome da se pravdam zbog nereda. Ne dugujem nikome objašnjenje za to što sam danas odlučila da ne usisavam, već da crtam, pišem, mazim mačku, šetam psa, kuvam nešto novo – ili jednostavno samo budem.
Jer život nije ono što brišeš prašinom – već ono što gradiš u osmehu, u miru, u slobodnom vremenu.
Uživaj u knjigama, u muzici, u razgovorima sa prijateljima. Izađi napolje, upijaj sunce, slušaj kako kiša udara o prozore. I da – briši prašinu kada zaista treba. Ne svaki dan. Jer dan koji danas potrošiš trčeći za krpom – nikada se neće vratiti.
U mladosti imamo priliku da radimo stvari koje kasnije možda više nećemo moći. A jednog dana, kada odemo – a svi ćemo jednom otići – niko se neće sećati koliko si puta ribala kupatilo. Sećaće se tvoje topline, tvoje iskrene reči, tvojih zagrljaja. I tvoje radosti.
Zato budi tu – za sebe. Jer kad sve prođe, ostaju samo priče. I prašina… ali ona više nikome neće smetati.
