Poznata vam je ova situacija: pričate sa prijateljicom, ili ste u nekom društvu, a mali sin, ili ćerkica vas vuku za rukav i prekidaju vaš razgovor.
Možemo ih razumeti: kod dece se dešava toliko toga što je važno da sa vama podele. Ali, kod jedne prijateljice uočila sam genijalan način.
Sedele smo kod nje i pile kafu, kada je njen petogodisnji sin dotrčao i hteo je nešto reći. Umesto, da prekida naš razgovor, on je, jednostavno, stavio ruku na njenu ruku, i počeo da čeka. Ona je, takođe, stavila svoju ruku povrh njegove, i nastavila razgovor sa mnom.
Misao je bila završena, i moja prijateljica se okrenula prema detetu.
Bila sam oduševljena. Tako jednostavno, tako nežno. Ovaj gest je bio pun poštovanja. Dečaku je trebalo nekoliko sekundi čekanja da majka završi rečenicu, posle čega je ona svu svoju pažnju obratila na njega.
Ispričala sam ovo svom suprugu, i odmah smo usvojili ovu tehniku.
Objasnili smo deci, ako treba nešto da kažu, a neko već priča, oni, jednostavno, treba da stave svoju ruku na našu i malo sačekaju. Minimum vremena i malo prakse, i deca su prestala da nas prekidaju.
I ne treba grubih fraza poput: „Ne mešaj se u razgovor“ ili „Ne upadaj u reč !“ Samo lagani dodir ruke. I ništa više, a tako mnogo!
