Mihail Labkovski govori o jednostavnim i važnim stvarima koje često zanemarujemo, pokušavajući da vaspitamo dete.
1. Ako ste nesrećni, nikada nećete moći da izgradite odnos sa svojim detetom tako da ono bude srećno. Ali ako su roditelji srećni, onda ne moraju ništa posebno da rade.
2. Mnogi ljudi misle da je s njima, kao roditeljima, sve u redu i da samo njihova deca imaju problem. Iznenade se kada dvoje potpuno različite dece odraste u istoj porodici: jedno je puno samopouzdanja, uspešno, odličan učenik, a drugo je iskompleksirani gubitnik, koji stalno kuka ili je agresivan. To znači da su se deca u porodici osećala drugačije, i da neko od njih nije imao dovoljno pažnje. Neko je bio osetljiviji i ljubav mu je bila potrebnija, a roditelji to nisu primetili.
3. Voditi računa da dete bude obučeno i nahranjeno to je – briga, to nije vaspitanje. Nažalost, mnogi roditelji veruju da je briga dovoljna.
4. Kako komunicirate sa detetom u detinjstvu, tako će se ono prema vama odnositi u starosti.
5. Škola ne treba da podučava toliko o matematici i književnosti, koliko bi trebala o samom životu.
U školi nije toliko važno steći teorijsko znanje koliko praktične veštine: sposobnost komunikacije, izgradnja odnosa, biti odgovoran za sebe – svoje reči i postupke, rešavati svoje probleme, pregovarati, upravljati svojim vremenom … Naime te navike pomažu da se osećate sigurno kad odrastete I počnete da zarađujete za život.
6. Ako u osnovnoj školi vaše dete nije u stanju da se nosi sa programom, ako morate mnogo vremena da sedite sa njim nad lekcijama – problem nije u detetu već u školi. Menjajte školu!
Teško – ne znači bolje! Dete ne treba preopteretiti, pokušavajući da se odradi program koji su sastavili pedagozi. U prvom razredu izrada domaćeg zadatka treba da traje od 15 do 45 minuta.
7.Džeparac bi trebalo da dajete detetu od šeste godine.
Ne veliki, ali redovno izdvajati iznos kojim on sam upravlja. I veoma je važno da novac ne postane oruđe za manipulaciju. Nema potrebe da kontrolišete na šta ih dete troši i da iznos džeparca stavljate u zavisnosti od njegovog akademskog uspeha i ponašanja.
8. Dete treba da oseti da su roditelji dobri, ali jaki ljudi.
Takvi koji ga mogu zaštititi, mogu mu nešto zabraniti, ali uvek postupaju u njegovom interesu i što je najvažnije, neizmerno ga vole.
9. Ja sam protiv stalnog nadzora.
Dete treba da bude sigurno da je u porodici voljeno, poštovano, da računaju na nega i da imaju poverenje u njega. U tom slučaju neće upasti u “ loše društvo“ i izbeći će mnoga iskušenja, kojima ne mogu da se odupru njegovi vršnjaci sa napetom situacijom u porodici.
10. Vaspitavanje ne znači objašnjavanje kako treba živeti. To ne funkcioniše.
Deca se razvijaju samo po analogiji. Šta se može, a šta ne može, kako treba i kako je bolje postupiti, deca ne shvataju iz reči roditelja, već isključivo iz njihovih postupaka. Jednostavno rečeno, ako otac kaže da je loše piti, a sam pije – postoji velika verovatnoća da će njegov sin biti alkoholičar. Ovo je najočigledniji primer, da suptilne stvari deca primećuju i usvajaju jače.
11. Razgovarajte sa decom o životu uopšte, a ne o tome kako treba živeti. Ako roditelj može samo da razgovara sa detetom samo o problemima, on ima problem.
12. Nije potrebno živeti živote svoje dece, odlučivati u njihovo ime šta će raditi, a šta ne, rešavati njihove probleme umesto njih, vršiti pritisak na njih svojim ambicijama, očekivanjima, uputstvima. Ostarićete, kako će onda oni živeti bez vas I vaših smernica?
Mihail Labkovski: Pet saveta roditeljima kako da odgaje samouvereno dete
